ЈЕЗЕРО КАПИЈА...

Над језером Заовине, простире се небо плаво, капа предивна небеска, под којом има довољно места за све љубитеље предивне Божије творевине, за све који су срећни кад отворе језера капију... Сваки дан крај језера, јесте грандиозан и величанствен угођај, подразумева се и срећан догађај... Ко отвори језера капију у души бива само весео и ништа више...

Волим звиждук најлона који запара ваздух, док забацујем такмичарацод пет метара, ка језерској капији... Тај звиждук ме весели... Улов је ту, клен, мало касније и гргеч...

Дрвеће што вири изнад језерске капије, сроди се са душом мојом у сећање на опрезну игру шаха, на споро померање фигура, на озбиљност, на игру монопола, на ћутање у неком свом углу или кутку, на будност до зоре, на сурову љуту битку, на храбри потез, на упорност док готово неприметно ситна киша пада, или је чак и престала... Падала је и још увек пада... Ствар је следећа: да се киша опет дешава и догађа... Киша није само прошлост далека, већ је то киша суза радосница услед будућих догађаја што ће развеселити нека места стара, предграђа напуштена...

Језеро капију сатка од старих времена, зелене воде, непрестаних сећања на потоке и реке, који не постоје више као такви, већ живе као вода језерске капије, зелено злато, водено благо, бесмртно,  богато лепотом...

Огледам се над језером и покушавам да проникнем у сопствену личност... Не очекујем чудо, већ плачем од силне љубави Христове...

Плаве и зелене обале капије језерске, смерне и далеке, бескрајне и присутне, пролазе, остају ту заувек...

Сетих се, како је ходајући крај приобаља Галилејскога мора, Господ позвао своја четири прва ученика... Најпре позва два брата као првозване - Петра Симона сина Јониног, Кифу и Андреја који беху рибари из града Витсаиде... Затече их како мрежу бацају у море... Као другу двојицу позва још два брата - Јакова и Јована синове оца Заведеја... Затече их како са оцем старим крпе мреже рибарске... Позва прва четири ученика... Учини их ловцима на душе људска... Рибари, оставише своје лађе крај језера Генисаретског, оставише мреже рибарске... Поведе их Господ даље од обале језерске... Показа им како се лови мноштво риба, од чијег се улова мреже почеше цепати, од чијег улова мреже рибрске отежаше веома...

Језеро Заовине, јесу капија коју сам отворила до краја, до бескраја, иако има једна граница тајна, коју дуго нећу моћи отворити, нити у  њу досегнути, у њу проникнути...