Поникла Рача у средњем веку, у периоду од 1273. до 1275. ( по неким наводима између 1276. и 1282.) године по Спасовом рођењу. Поникла као Драгутиново мило чедо, од монументалног значаја, у средњем току реке Дрине, у време богумилске јереси и надирања из оближње Босне. Поникла и створена са циљем и задатком, да буде чврст камен и бедем пркосни, у доба отоманске империјалистичке силе над Србијом Немањићком што се наднела. Поникла да буде камен темељац од изузетног духовног, културног, просветног, историјског и политичког значаја и вредности. Поникла на посебном месту, нетакнутог природног мира и тишине, крај корита планинске речице Раче, што ка Дрини јури да се у њу слије, доле низводно према ушћу. Поникла испод зелених борових шума најлепше планине Тара, у подножју планинске заравни зване Калуђерске Баре. Поникла међу мноштвом стења и мрамора, међу мноштвом тврдог кречњачког камена...
Крајем 15 века Крушевски поменик би исписан у манастиру Добрун, а у њему се помињу села краја рачанског, а тиме и сам манастир Рача. Наредни писани траг, помен и сведочанство о Рачи, среће се у једном запису Теодора јеромонаха рачанског, који се чува у манастиру Свете Тројице Пљеваљске и потиче с почетка 16 века (из 1516. год.). У 16 веку у време ''релативне стабилизације'' српског живљења под отоманском империјом, нарочито у периоду након обнове Пећке Патријаршије 1557. год. – половином 16-ог века од стране Патријарха српског Макарија Соколовића, калуђери Рачани, започињу веома упечатљив и свеинтензиван рад на књизи, постављајући тако камен темељац за надалеко чувену рачанску духовну, књижевну и културно-просветитељску, преписивачку и илуминаторску школу. Рачани наследници и настављачи, својих претходника, такође сатрудника - раденика на књизи, чувених штампара из Мркшине цркве код Косјерића (штампали укупно 4 књиге) и манастира Рујан (свега 1 књига – Теодосијево Јеванђеље), подно Поникава у селу Врутци. Из ове рачанске школе створене у маленим келијама и испосницама манастира Бање у скиту Светог Георгија, исписана су капитална дела, укупнно 15 рукописа, који се приписују калуђерима рачанима. У другој половини 17-ог века, велики трудбеник беше калуђер Христофор Рачанин, који преписује Минеј 1667. и Цветни Триод 1684., врло вешто, педантно и савесно. Рачани калуђери преписивачи, одржавали су везе са Патријаршијом у Пећи, и о тој вези и сарадњи сведочи Пећки родослов. Рачани калуђери одлазе и на Свету Гору и српски манастир Хиландар, и одатле доносе у Рачу неопходне и преко потребне цквене, богослужбене, литургијске књиге.
Када су аустроугарске трупе заузеле Беогард и Ужице 1688. у Бечком рату, започињу народни устанци и буне у западним деловима Србије. Устанички драматични талас није заобишао ни манастир Рачу. Тада је манастир Рача запаљен, оплачкан и похаран, а житељи средњег Подриња љуто пострадали. Наступило је време присилних померања и вечитих сеоба српског живља и народа. Тако и рачани калуђери крећу са народом у избеглиштво 1690 год. После турских дивљачких огњених хорди, остаје запаљен храм манастира Рача, похарана и понижена села.
Тамо горе и далеко, на северу, где је народ српски застао на туђој земљи, застали су и своје торбе спустили и Рачани калуђери. Били су то простори јужне Угарске. Калуђери населише фрушкогорске манастире Велику Ремету и Беочин, и у њих похранише рачанско бесцен благо – књиге манастирске рачанске, архиву и преписку, печате и друге даргоцености. Свој рад, иако у избеглиштву, и далеко од Раче, настављају рачани преписивачи – Јеротеј, Кипријан и Гаврило Стефановић Венцловић (који иако никада није био у Рачи, остаје веран тардицији Рачана и тако се означује кроз све време рада и стварања). Кипријан пише Словенски буквар по угледу на руске књиге 1714. год., који је значајан по томе што поред црвеног језика, у њему јесте приметно и присуство елемената из народног језика. Јеротеј преписује књиге црквене у Великој Ремети, а познат је и његов Путопис у Свети Град Јерусалим из 1704. год. Гаврило Стефановић Венцловић пише не само црквенословенским, већ и народним језиком, и са правом се назива претечом Вука Стефановића Караџића и Доситеја Обрадовића. Манастир Беочин 1704. обнавља игуман рачански Хрисав и друга рачанска братија. Нова војна у којој су се сукобиле Аустрија и Турска 1736 – 1739. изазвала је померање, и нови талас исељења. Аустријанци под командом генерала Грина покушавају да освоје утврђени град Соко крај Дрине. У тој борби борећи се на старни Аустријанаца учествују и српски добровољци из рачанског краја. Крајем 1737. та опсада бива напуштена. У војним борбама око Раче и турског Пљескова (данашње Бајине Баште), учествују српски добровољци под командом Станише Марковића Млатимуше. Одред устаника који је био под командом Јована Ђуришића јануара 1738. ослобођена је Рача и села у околини. Тада је запаљено Пљесково и порушена џамија у њему. Аустријанци су поражени код Гроцке, и тај пораз користе Турци. Аустрија је по одредбама мира склопљеног у Беогарду 1739. Србију оставила турској отоманској власти. Опет крећу нове сеобе у јужну Уграску – друга велиак сеоба Србаља. Последњи рат између Турске и Аустрије крајем 18 века нарочито се одразио у рачанском крају, тј. у соколској нахији. Српски устаници и добровољци учествују у борбама на старни Аустријске војске. Надирали су према соколској нахији из правца Ваљева под командом Алексе Ненадовића, Јована Вујадоновића и Лазара Илића. Мање турске чете побеђене су код Доне, Бачеваца, Пљескова у непосредној близини манастира Раче. Миром у Свиштову 1791. Аустрија мења курс војне политике, и напушта ''ратоборство''. Решење Источног питања одлаже се. Срби у београдском пашалуку нису добии никакве олакшице, а нови турски султан Селим Трећи, имао је више слуха за потлачену српску рају. Хатишерифом из 1794. Срби добијају ''повлашћенији'' и ''повољнији'' положај, а сузбија се одвођене српске деце међу јаничаре.
Хаџи Мелентије Стефановић, родом из Бирча (сребреничка нахија), књизи се учио и првим словима научио у манстиру Троноша, где се и замонашио, са калуђерима манастира Троноше Исаијом и Јосифом, након султанове дозволе обнавља манастир Рачу, анкон 107 година. Радови започињу 1795. Све је завршено и окончано након годину дана. Беше то импозантна грађевина и насеобина 300 калуђера. У Троношком летопису наводи се у једном додатку да су манастир Рачу ''продали беогардском везиру кнез соколске нахије Стеван Војић и београдски владика Методије за 15 000 гроша''. Можда су Турци били незадовољни подизањем манастирских кула и зидина, и ради тога уз дозволу соколског кнеза обустављени су радови. Свети Град Јерусалим посетио је Мелентије 1794. Беше вођа и организатор Првог српског устанка у соколској нахији у крају рачанском 1804 - 1813. У порти рачанској ковали су се планови о ослобођењу и сањала слобода златна и часна. Беше то место и састајалиште бораца ослободилаца. Ту су се заклетве полагале. Ту се развијорила устаничка застава Хаџи Мелентија. Нарочито гневан у то време беше Фочић Мехмед ага, о чему сведочи епска песма. Беше Мелентије и народни депутат, па заједно са Миланом Обреновићем и Божидаром Грујовићем борави у Русији 1810. Тада бива одликован одличјем од стране руског цара – златни крст и златни ланац. Након ослобођења средњег Подриња и области око манастира Раче, ослобађа се и Ужице грда на реци Ђетињи. У ослобођењу учествују одреди Хаџи Мелентија. О томе сведочи прота Матеја Ненадовић када помиње концентрисане Карађорђеве борбене јединице 1805. око Ужица. Од Поникава биле су снаге кнеза Милић Кедића из Суводања ваљевског, а хаџи Мелентије архимандрит рачански са једним делом војске из соколске нахије. Познато је да су српски устаници ''први бој на Рачи учинили, и то у мају месецу 1807. године, под предводитељством Аџи – Мелентија, из манастира Раче, Кара – Марка Осаћанина и Алексе Субјелца (Поповића), као војвода у нашој страни...''. На брду Шарампову сукобили су се Турци и Срби, и у том сукобу непријатељ је потиснут да бежи преко реке Дрине према Босни, у правцу Скелана, а устаници продиру све до Прибићеваца у Босни.
У Рачи 1811. привремено борави војвода соколске нахије Кара – Марко Васић. Падом Карађорђеве Србије 1813., Турци пале манастир Рачу. Тада Мелентије бежи у Срем, а Мојсије и Теодосије рачански јеромонаси, остају у Србији. Исаија и Игњатије рачани поклани су на Часној трпези 21. октобра те крваве 1813. О овоме постоји запис монаха из овчарско-кабларског манастира на крају књиге ''Житија светих'', и то је сведочанство о запуштењу и разорењу Раче. Из Аустрије Мелентије се вараћа 1815. у Србију. Добија дозволу од стране кнеза Милоша Обреновића да обнови Рачу. Тада су становници рачанског краја ослобођени пореза, како би помогли обнову своје велике светиње. Писмени извештај о почетку обнове кнезу Милошу шаље кнез соколске нахије Петар Васић и архимандрит Мојсије, 17. јула 1826. Камен је довожен и теран лађом низ Дрину која се за ту потребу морала купити за 170 гроша, па се коњима преузимао камен на рачанској скели. Након слања овог извештаја уследио је нови, након 3 месеца и из њега се види да су радови завршени и да је манастир изграђен. Пошто није познато како је изгледала првобитна Драгутинова задужбина, претпоставља се да је данашње здање ''слично'' свом прволику. Основа је правоугаоног облика и припада рашком стилу. Сазидана је од сиге. Неки дограђени делови су од тесаног камена кречњака. Купола је осмострана. Прозори су уски. Кубе је декорисано црвеном опеком. Зидови су прекривени фрескама и дело су мајстора сликара Димитрија Посниковића и датирају из 1854. Приказане су сцене из Христовог живота и ликови династије Немањића. Иконостас од липовог дрвета, јесте дело мајстора Георгија Бакаловића и датира из 1840. Иконе на иконостасу су малог формата, што је типично за период прве владавине кнеза Милоша. Убраја се међу најлепше иконостасе шире Србије. Мелентије умире 27. марта 1824. у Рачи где бива и сахрањен.
Након ослобођења Пљескова, долази до исељавања Муслимана. Из манастира Раче, Петар Васић и прота Матија Ненадовић, шаљу поруку турским властима у Соко граду, и том приликом их подсећају на одредбе из хатишерифа марта 1830. где се говори о осељавању Муслимана из Србије. У Рачу долази и рујански сердар Јован Мићић и кнез пожешке нахије Васа Поповић. Одушевљавају се револуционарним духом народа рачанског краја. Рачани су били јако нестрпљиви, па долазе наоружани у рачанску порту, орни за што скорију борбу до ослобођења. Тако из Раче, кренуше низводно речицом Рачом, према рачанској скели.
У ослобођеној Србији манастир Рача ''губи'' своју претходно стечену и то изузетно јаку политичку улогу. Измениле су се и друштевно-политичке, историјско-економске прилике. На сцени су биле васпостављене новонастале друштвене околности. Једино шта је Рача задржала, јесте њен неприкосновени допринос и примат у духовној, просветној, књижевној преписивачкој и сликарској школи, рачанској традицији и баштини, и то без премца у западном делу Србије.
Крајем 15 века Крушевски поменик би исписан у манастиру Добрун, а у њему се помињу села краја рачанског, а тиме и сам манастир Рача. Наредни писани траг, помен и сведочанство о Рачи, среће се у једном запису Теодора јеромонаха рачанског, који се чува у манастиру Свете Тројице Пљеваљске и потиче с почетка 16 века (из 1516. год.). У 16 веку у време ''релативне стабилизације'' српског живљења под отоманском империјом, нарочито у периоду након обнове Пећке Патријаршије 1557. год. – половином 16-ог века од стране Патријарха српског Макарија Соколовића, калуђери Рачани, започињу веома упечатљив и свеинтензиван рад на књизи, постављајући тако камен темељац за надалеко чувену рачанску духовну, књижевну и културно-просветитељску, преписивачку и илуминаторску школу. Рачани наследници и настављачи, својих претходника, такође сатрудника - раденика на књизи, чувених штампара из Мркшине цркве код Косјерића (штампали укупно 4 књиге) и манастира Рујан (свега 1 књига – Теодосијево Јеванђеље), подно Поникава у селу Врутци. Из ове рачанске школе створене у маленим келијама и испосницама манастира Бање у скиту Светог Георгија, исписана су капитална дела, укупнно 15 рукописа, који се приписују калуђерима рачанима. У другој половини 17-ог века, велики трудбеник беше калуђер Христофор Рачанин, који преписује Минеј 1667. и Цветни Триод 1684., врло вешто, педантно и савесно. Рачани калуђери преписивачи, одржавали су везе са Патријаршијом у Пећи, и о тој вези и сарадњи сведочи Пећки родослов. Рачани калуђери одлазе и на Свету Гору и српски манастир Хиландар, и одатле доносе у Рачу неопходне и преко потребне цквене, богослужбене, литургијске књиге.
Када су аустроугарске трупе заузеле Беогард и Ужице 1688. у Бечком рату, започињу народни устанци и буне у западним деловима Србије. Устанички драматични талас није заобишао ни манастир Рачу. Тада је манастир Рача запаљен, оплачкан и похаран, а житељи средњег Подриња љуто пострадали. Наступило је време присилних померања и вечитих сеоба српског живља и народа. Тако и рачани калуђери крећу са народом у избеглиштво 1690 год. После турских дивљачких огњених хорди, остаје запаљен храм манастира Рача, похарана и понижена села.
Тамо горе и далеко, на северу, где је народ српски застао на туђој земљи, застали су и своје торбе спустили и Рачани калуђери. Били су то простори јужне Угарске. Калуђери населише фрушкогорске манастире Велику Ремету и Беочин, и у њих похранише рачанско бесцен благо – књиге манастирске рачанске, архиву и преписку, печате и друге даргоцености. Свој рад, иако у избеглиштву, и далеко од Раче, настављају рачани преписивачи – Јеротеј, Кипријан и Гаврило Стефановић Венцловић (који иако никада није био у Рачи, остаје веран тардицији Рачана и тако се означује кроз све време рада и стварања). Кипријан пише Словенски буквар по угледу на руске књиге 1714. год., који је значајан по томе што поред црвеног језика, у њему јесте приметно и присуство елемената из народног језика. Јеротеј преписује књиге црквене у Великој Ремети, а познат је и његов Путопис у Свети Град Јерусалим из 1704. год. Гаврило Стефановић Венцловић пише не само црквенословенским, већ и народним језиком, и са правом се назива претечом Вука Стефановића Караџића и Доситеја Обрадовића. Манастир Беочин 1704. обнавља игуман рачански Хрисав и друга рачанска братија. Нова војна у којој су се сукобиле Аустрија и Турска 1736 – 1739. изазвала је померање, и нови талас исељења. Аустријанци под командом генерала Грина покушавају да освоје утврђени град Соко крај Дрине. У тој борби борећи се на старни Аустријанаца учествују и српски добровољци из рачанског краја. Крајем 1737. та опсада бива напуштена. У војним борбама око Раче и турског Пљескова (данашње Бајине Баште), учествују српски добровољци под командом Станише Марковића Млатимуше. Одред устаника који је био под командом Јована Ђуришића јануара 1738. ослобођена је Рача и села у околини. Тада је запаљено Пљесково и порушена џамија у њему. Аустријанци су поражени код Гроцке, и тај пораз користе Турци. Аустрија је по одредбама мира склопљеног у Беогарду 1739. Србију оставила турској отоманској власти. Опет крећу нове сеобе у јужну Уграску – друга велиак сеоба Србаља. Последњи рат између Турске и Аустрије крајем 18 века нарочито се одразио у рачанском крају, тј. у соколској нахији. Српски устаници и добровољци учествују у борбама на старни Аустријске војске. Надирали су према соколској нахији из правца Ваљева под командом Алексе Ненадовића, Јована Вујадоновића и Лазара Илића. Мање турске чете побеђене су код Доне, Бачеваца, Пљескова у непосредној близини манастира Раче. Миром у Свиштову 1791. Аустрија мења курс војне политике, и напушта ''ратоборство''. Решење Источног питања одлаже се. Срби у београдском пашалуку нису добии никакве олакшице, а нови турски султан Селим Трећи, имао је више слуха за потлачену српску рају. Хатишерифом из 1794. Срби добијају ''повлашћенији'' и ''повољнији'' положај, а сузбија се одвођене српске деце међу јаничаре.
Хаџи Мелентије Стефановић, родом из Бирча (сребреничка нахија), књизи се учио и првим словима научио у манстиру Троноша, где се и замонашио, са калуђерима манастира Троноше Исаијом и Јосифом, након султанове дозволе обнавља манастир Рачу, анкон 107 година. Радови започињу 1795. Све је завршено и окончано након годину дана. Беше то импозантна грађевина и насеобина 300 калуђера. У Троношком летопису наводи се у једном додатку да су манастир Рачу ''продали беогардском везиру кнез соколске нахије Стеван Војић и београдски владика Методије за 15 000 гроша''. Можда су Турци били незадовољни подизањем манастирских кула и зидина, и ради тога уз дозволу соколског кнеза обустављени су радови. Свети Град Јерусалим посетио је Мелентије 1794. Беше вођа и организатор Првог српског устанка у соколској нахији у крају рачанском 1804 - 1813. У порти рачанској ковали су се планови о ослобођењу и сањала слобода златна и часна. Беше то место и састајалиште бораца ослободилаца. Ту су се заклетве полагале. Ту се развијорила устаничка застава Хаџи Мелентија. Нарочито гневан у то време беше Фочић Мехмед ага, о чему сведочи епска песма. Беше Мелентије и народни депутат, па заједно са Миланом Обреновићем и Божидаром Грујовићем борави у Русији 1810. Тада бива одликован одличјем од стране руског цара – златни крст и златни ланац. Након ослобођења средњег Подриња и области око манастира Раче, ослобађа се и Ужице грда на реци Ђетињи. У ослобођењу учествују одреди Хаџи Мелентија. О томе сведочи прота Матеја Ненадовић када помиње концентрисане Карађорђеве борбене јединице 1805. око Ужица. Од Поникава биле су снаге кнеза Милић Кедића из Суводања ваљевског, а хаџи Мелентије архимандрит рачански са једним делом војске из соколске нахије. Познато је да су српски устаници ''први бој на Рачи учинили, и то у мају месецу 1807. године, под предводитељством Аџи – Мелентија, из манастира Раче, Кара – Марка Осаћанина и Алексе Субјелца (Поповића), као војвода у нашој страни...''. На брду Шарампову сукобили су се Турци и Срби, и у том сукобу непријатељ је потиснут да бежи преко реке Дрине према Босни, у правцу Скелана, а устаници продиру све до Прибићеваца у Босни.
У Рачи 1811. привремено борави војвода соколске нахије Кара – Марко Васић. Падом Карађорђеве Србије 1813., Турци пале манастир Рачу. Тада Мелентије бежи у Срем, а Мојсије и Теодосије рачански јеромонаси, остају у Србији. Исаија и Игњатије рачани поклани су на Часној трпези 21. октобра те крваве 1813. О овоме постоји запис монаха из овчарско-кабларског манастира на крају књиге ''Житија светих'', и то је сведочанство о запуштењу и разорењу Раче. Из Аустрије Мелентије се вараћа 1815. у Србију. Добија дозволу од стране кнеза Милоша Обреновића да обнови Рачу. Тада су становници рачанског краја ослобођени пореза, како би помогли обнову своје велике светиње. Писмени извештај о почетку обнове кнезу Милошу шаље кнез соколске нахије Петар Васић и архимандрит Мојсије, 17. јула 1826. Камен је довожен и теран лађом низ Дрину која се за ту потребу морала купити за 170 гроша, па се коњима преузимао камен на рачанској скели. Након слања овог извештаја уследио је нови, након 3 месеца и из њега се види да су радови завршени и да је манастир изграђен. Пошто није познато како је изгледала првобитна Драгутинова задужбина, претпоставља се да је данашње здање ''слично'' свом прволику. Основа је правоугаоног облика и припада рашком стилу. Сазидана је од сиге. Неки дограђени делови су од тесаног камена кречњака. Купола је осмострана. Прозори су уски. Кубе је декорисано црвеном опеком. Зидови су прекривени фрескама и дело су мајстора сликара Димитрија Посниковића и датирају из 1854. Приказане су сцене из Христовог живота и ликови династије Немањића. Иконостас од липовог дрвета, јесте дело мајстора Георгија Бакаловића и датира из 1840. Иконе на иконостасу су малог формата, што је типично за период прве владавине кнеза Милоша. Убраја се међу најлепше иконостасе шире Србије. Мелентије умире 27. марта 1824. у Рачи где бива и сахрањен.
Након ослобођења Пљескова, долази до исељавања Муслимана. Из манастира Раче, Петар Васић и прота Матија Ненадовић, шаљу поруку турским властима у Соко граду, и том приликом их подсећају на одредбе из хатишерифа марта 1830. где се говори о осељавању Муслимана из Србије. У Рачу долази и рујански сердар Јован Мићић и кнез пожешке нахије Васа Поповић. Одушевљавају се револуционарним духом народа рачанског краја. Рачани су били јако нестрпљиви, па долазе наоружани у рачанску порту, орни за што скорију борбу до ослобођења. Тако из Раче, кренуше низводно речицом Рачом, према рачанској скели.
У ослобођеној Србији манастир Рача ''губи'' своју претходно стечену и то изузетно јаку политичку улогу. Измениле су се и друштевно-политичке, историјско-економске прилике. На сцени су биле васпостављене новонастале друштвене околности. Једино шта је Рача задржала, јесте њен неприкосновени допринос и примат у духовној, просветној, књижевној преписивачкој и сликарској школи, рачанској традицији и баштини, и то без премца у западном делу Србије.
Нема коментара:
Постави коментар