ПРИЧАО МИ ДЕКА...

Причао ми дека о коњушници старој која је стајала на месту где је данас чардак... причао ми о свом ату... свом коњу Косану зеленкасте боје... причо ми тако и испричао дивну кратку причу...

Коњ Косан је служио да се с њим пође на свадбу, на пиво (на славу), у варош у Бајину Башту... Из вароши је Косан износио у Вишесаву подно Кика, терет од по 100 кила, разних кућних потрепштина, грађевинског материјала, а најређе негашеног креча. Дека Милија ишао је са ортачким коњем, из велике кућне заједнице из Дакића, како ми данас рече и исприча, свуда, а највише на воденицу у Рачу и у Глишиће, у Својдруг (Рогачицу), у родно место декине мајке, моје прабаке покојне Љепосаве, која беше родом из фамилије Глишића.

Прича ми дека о Косану кога је тимарио на суначаном дану скоро пре 50 лета и дугих година, кога је водио на поткивање у варош. Са Косаном је ишао на Бару да је покоси... На њему је за трен ока излетео опет подно Кика, уморан од рада и целодневне косидбе, од оморине, јаре и жеге.

Прича ми дека да је Косан био бржи од било ког говечета и да се најређе вршајило жито уз помоћ Косана и са Косаном. Данас вршај обавља се уз помоћ модерних вршалица, а онда је главни у послу био Косан, ортачки коњ заједнице Дакића.

Водали се коњи онда по њивама Дакића, а данас се водају волови у орању. И са Косаном се орало, јер је бржи био у орању него волови. Косан је вукао дрва и уз његову помоћ и вучу, довлачио се огрев из шуме преко њива и ливада.

Дуга њива, орана и сејана, па ливада почела да зараста у шуму, па је затим крчена, прича ми мој неуморни дека...

Јелав, Блажина њива, Трешњица, Кик, Маријина њива, Бара, Метаљка, Алуга, Тришића башча, Јакићи, Лесина њива, Ђорђевићи, Стевин гроб...

Тришића башча, извор воде и Миломирове Братине пчеле, а у палнини извор звани Бумбарова студена вода испод борића на путу према Јелину, Сјерчу и Рогачици...

О како је лепо село Вишесава и како је лепо све ово кад ми прича мој  мили дека Милија, који ме још од раног детињства због косице беле прозва ''бела дедина''...