У Првој саборној посланици Свети Апостол Јован Богослов каже: ''Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио'' (4, 20)... Ово је, слободно можемо рећи, мисао на којој се озида, сазида и утврди чврст темељ, неразрушиви бедем православног бгословља - теолошке светојеванђељске и светоотачке мисли... Једино ако љубимо - волимо... и Бога и ближњег свога - браћу своју, познати смо од Бога и познајемо Бога... Богопознање свеукупног света и човека, богоопштење, просто је немогуће и незамисливо без тог односа... Знајући да свако знање тражи и изискује однос са неким или нечим, тако и богопознање захтева исто...
Откуда поделе и сукоби у свету, у човеку?.. Откуда свађе, распре и расколи?.. Откуда проблеми и бриге?.. Једна реченица, биће сасвим довољна да одговори на ова у први мах много ''тешка'' питања... Проблем свега јесте, пре свега, тај огромни недостатак Љубави... To ће бити и остати... вечито питање и нерешива дилема... јер Љубави ће бити све мање и мање... до краја света и века... Ко мисли другачије... много се вара...
А човек лишен те и такве Љубави, шта је до лукав и до највећих могућих размера безобзиран препреденко, који из дана у дан, из сата у сат, из минута у минут, лукаво смишља лукавства којима опет нема границе, а ни краја... То је човек за кога би се могло рећи да је модерни Сизиф 21-ог века, онај који је кажњен вечитом казном, лошим усудом и проклетством, да уз сав труд и напор ваља и котрља огроман камен - стену, све до самог врха брда или неке горе високе... Али да јад и мука буду већи, чим би дотерао камен – стену до врха брда, истог часа би се стена – камен, вратила и откотрљала назад на исту ону тачку са које је кренула да се пење и котрља ка врху... Сизиф никао да одустане... и опет узалудно покушава да камен помиче ка врху... И увек му фали то мало... Таман кад помисли - ево сада ћу се успети на брдо... опет иста прича... И све изнова, све изпочетка... Присећања ради... Мит каже да је то због тога што је Сизиф пре него што ће бити кажњен, начинио и учинио многа лукавства, подлости и пакости... Па зар није свако од нас помало Сизиф...
Кључ свих разрешења и победа јесте Бог који је Љубав... Стога човеку егоисти остаје једино могуће решење да се ослободи свих окова, митолошких и историјских, традиционалних и националних, како би био кадар, али и у стању да живи и да се саживи са другим, ма колико тај други био различит и другачији... Човек као личност свој смисао и идентитет треба да потврђује и остварује једино и искључиво у евхаристијској литургијској заједници, у богоопштењу и општењу са другим човеком... Да би човек могао да се ослободи својих старих прашњавих хаљина, неопходан је подвиг свеобухватног покајања, који преображава човекову целокупну личност... А да би покајана личност могла да узраста и напредује у сверадосном живом богоопштењу и богопознању, неопходан је лек бесмртности Свето Причешће Богочовечанским Телом и Крвљу Васкрслога Христа...
Све док у другом, у ближњем, у брату, не видимо Христа... свака прича и причање, али и писање, остаје мртво слово на папиру... Јаз ће постајати, нажалост све дубљи и дубљи... Криза ће у том случају имати несагледиве последице... ''Љубљени, кад овако Бог заволи нас, и ми смо дужни љубити једни друге'' (1 Јов. 4, 11)...
Једино трајно и могуће решење свих проблема јесте Бог – Љубав... На човеку је велика одговорност... ''Љубљени, љубимо једни друге; јер је љубав од Бога, и сваки који љуби од Бога је рођен, и познаје Бога. Који не љуби не познаде Бога; јер Бог је љубав'' (1. Јов. 4, 7-8)...
На крају сваке приче... много тога, остаде... недовршено, неисказано, прећутано... Тако је ваљда и боље...
Нема коментара:
Постави коментар