СНЕЖНА ГОРА...

Снежна Гора... Скривена, скрита... Заседе, хајке, потере, издајства, страхови...  Тужне очи срна, измучене од црне слутње и безизлаза, упрте ка потоку... Бела магла стегла са свих страна... Деобе поделиле Снежну Гору... Снег провејава застрашујуће... па својим фијукањем ко да уноси колебање, дилему... Пси трагачи и њихови господари ловци... траже срне, у потери низ стрме литице снежне падине... Снежна Гора делује саблазно... аветињски...  Пусто уклето пространство... Брда на авети личе... Оштри врхови штрче... Јаруге  дубоке, к`о велике реке понорнице... Неприступачне пећине... Столетна стабла снегом окована... Трула стабла попадала... Магла све гушћа, бела... Мистичан призор... Утихнуле све горске птице... Мук, тишина... На дну хладне Снежне Горе, мрачне и застрашујуће, застале  срне гоњене... Клонуле, гладне, исцрпљене, уплашене... Снежна Гора чува своје митове и легенде... Скроман чудноват свет, у коме нема буке и вреве... Зима... Снег затрпао труле пањеве... Белина све прогутала, па сада слатко облизује своје гладне чељусти... Са свих страна Снежна Гора... опасана кречњачким стенама... Ноћи неподношљиво хладне, са неколико степени испод нуле... Овде време ништа не значи... па као да не постоји... Модре очи срна цакле у мраку...  Бели снежни покров, заледио своје скуте... Светлуцају пахуље... Река тече... Миришу оштре магле... Мраз... Потера је заварана... Срне стоје код дрвета... Зора бела сванула... Срне шетају пољима Снежне Горе... Чује се детлић што упорно кљуца кору столетног стабла... Сунце далеко сија... као неко малено зрнце песка, у несагледивој даљини, изнад беле Снежне Горе...