ПЕТРОВО ТРИКРАТНО ОДРИЦАЊЕ...

Размишљања најчешће уз пост... посна... покајничка... молитвена... Пре одласка на Свето литургијско сабрање, прво шта су моје уши чуле, а да није био ни звук звона, ни аларм будилника, беше пој петлова у рану зору, прохладну, магловиту, новембарску, белу... Пој петлова у комшилуку... Кукурикање... Шта прво помисли човек, који има прилику  да чује песму петлова... Готово увек, присетим се Јеванђељске приче, у којој се помиње управо песма петла, и кроз коју се наговештава шта ће она означити и показати... шта ће доказати... Тако се враћам у први век раног хришћанства... Пред мојим очима одиграва се драматична сцена Петровог одрицања... Свето Јеванђење по Матеју, глава 26, речи потресне, о чему сведоче стихови 33-35: ''А Петар одговоривши рече му: Ако се и сви саблазне о тебе, ја се нећу никад саблазнити. Рече му Исус: Заиста ти кажем: Ноћас, прије него пијетао запјева, три пута ћеш ме се одрећи. Рече му Петар: Нећу те се одрећи макар морао и умријети с тобом! Тако рекоше и сви ученици''... Иста глава поменутог Јеванђеља, стих 70: ''А он се одрече пред свима говорећи: Не знам шта говориш''... стих 72: ''И опет се одрече са заклетвом: Не знам тога човјека''... стих  74-75: ''Тада се поче преклињати и клети да не зна тога човјека. И одмах запјева пијетао. И опомену се Петар ријечи Исусове што му је рекао: Док пијетао не запјева, три пута ћеш ме се одрећи. И изишавши напоље плакаше горко''... Петрово трикратно одрицање од Господа Исуса Христа... У Светом Јеванђељу по Марку у глави 14 читамо о  Петровом одрицању и кајању... стих 30: ''И рече му Исус: Заиста ти кажем: данас, ове ноћи, прије него што пијетао два пута запјева, ти ћеш ме се три пута одрећи''... стих 68: ''А он се одрече говорећи: Не знам нити разумијем шта ти говориш. И изиђе напоље у предње двориште, и пијетао запјева''... стихови 70-72: ''А он се опет одрицаше. И мало потом они што стајаху ондје рекоше Петру: Ваистину си од њих; јер си Галилејац, и говор ти је сличан. А он се поче клети и заклињати: Не знам тога човјека о којем говорите. И по други пут запјева пијетао. И сјети се Петар ријечи што му рече Исус: Прије но што пијетао два пута запјева, три пута ћеш ме се одрећи. И стаде плакати''... У Светом Јеванђељу по Луки, у 22 глави, пише о Петровом одрицању... стих 34: ''А он рече: Кажем ти, Петре, неће данас запјевати пијетао док се трипут не одречеш да ме познајеш''... стих  57-58: ''А он га се одрече говорећи: Жено, не познајем га. И мало затим видје га и други и рече: И ти си од њих. А Петар рече: Човјече, нисам''... стих 60: ''А Петар рече: Човјече, не знам шта говориш. И одмах док он још говораше запјева пијетао''... Сети се и присети Петар, речи и горко заплака... У Светом Јеванђељу по Јовану, глава 13, читамо о предсказивању Петровог одрицања... последњи стих 38: ''Одговори му Исус: Живот ли ћеш свој положити за мене? Заиста, заиста ти кажем: неће пијетао запјевати док ме се трипут не одрекнеш''...      

Зажалио је и горко заплакао још од тога часа страшне и потресне опомене, Свети Апостол Петар...  Горко је жалио и оплакивао своје одрицање од Христа, све до последњег дана свога овоземаљскога живота и живљења... Сваки пут, када би чуо да негде у даљини или близини, кукуриче петао, падао је на колена, и тако ничице, проливао сузе, и много се кајао кроз плач непрестани, кроз плач неутешни, кроз плач преголеми... Можда је најбоље време, да се некако баш уз пост, запитамо – колико смо се то ми пута одрекли од Христа и колико се још увек одричемо? Колико смо пута порекли Онога Који се ничим порећи не може? И све да хоћемо, не можемо избројати сва своја одрицања и порицања... Она више нису свакодневна... Сваког часа, сваког минута, сваке секунде и сваке стотинке, одричемо и поричемо... бришемо и потиремо... прљамо и сатиремо... пљујемо и вређамо... псујемо... Изгубио је пали човек у безбројним одрицањима, своје достојанство, своје царско назанчење, свој рај, лепоту своје душе... Тужно и плачно срце... Господ нас је саздао за блаженство, за добро, за радост, за лепо... Ми смо, насупрот томе, злоупотребили свој дар слободе... Тако сходно и сразмерно броју сопстевних одрицања, порицања, посведочили  смо своју недостојност, неодговорност, недораслост, незрелост... Уместо да се повинујемо вољи светој Божијој, осудисмо себе пре последњег суда, на тешкоћу, патњу и пригрлисмо непослушање... Себично, саможиво, самољубиво, гордо, свирепо, охоло, окрутно, сурово... Бездан... Колико корова и трњина... Треба уредити врт свог сопственог срца, окопати виноград своје душе, залити бистром сузом, очистити сваки педаљ... и тако тежити ка Добром... надати се превечној Доброти...       


Кроз пост, молитву покајничку и Причешће Свето, окреће лице уплакано ка Исусу Христу, ка Радости свих радости, ка Светлости незалазној, подиже поглед ка небу, раскајани, покајани... Благодат Божија невидљива, силна и јака, омиће свако срце, гануто и погружено у покајничко расположење, како би постало чисто и блиставо, свеобилном Љубављу преиспуњено... Иако наша срца често личе на криве Дрине које је немогуће исправити и исправљати, то не сме и не треба да нас уплаши, обесхрабри, омалодуши... Када све прође и нестане, једино остаје ваистину чврста и непоколебљива Вера, Нада и Љубав... са страхом Божијим да приђемо, срце Пречистим Телом и Крвљу причестимо... тако се са Христом и целом васељеном сјединимо... у Тајну над тајнама... препуну самилости и преизобилног милосрђа... Свакодневно усходећи по једну степеницу, од укупно 40, колико треба да пређемо, уз Божићни пост, идући у сверадосно хитање... торжествено прослављајући празник сверадосног Христовог рождества!...