К`о јутарња пролећна роса
што ороси младу зелену траву
ономад, тако и ноћас
вечерњи озими мраз,
источи реку суза врелих
и пусти воду да потекне,
уочи нашег Митровдана.
Суза низ образ хладан и блед,
као лавина са снежних
сребрних тарских падина.
У ноћи уочи Митровдана
додајем и слажем сузу на сузу,
зидам и лепим сузе на сузе
што лију из дубоких очију
одвећ скрушено и понизно,
увек послушно и покорно,
док покајно сузе и даље
точе, низ образ и снено лице,
уснуло, поспано и бледо.
Нема коментара:
Постави коментар