Одабрана слова, испод снегом затрпаних планина копне... Што би Ћопић рекао: ''Све је ово истина, мачкове ми пређе!''... Кад у души освану и оживе та одабрана слова, види се далеко... Предалеко...
Скачем и прескачем шипку том савитљивом мотком... Скачем у вис, а затим скачем у даљ... Хватам добар залет... Повољан ветар дува у леђа... Тако обарам нови светски рекорд, али и европски и национални рекорд... Обарам све рекорде... Ја сам сада рекордер у дисциплини тешкој...
Гледам кроз дурбин... Осећам таласе што шуме... Мерим их у херцима... Херц данас слави 155 рођендан... Ветар југо најављује својим пухањем долазак пролећа... Ево, пролеће ће доћи тачно за 27 дана... Осетно је топлије... Попушта мраз... Посустаје зима...
Тешко је поверовати, али календар је више од свега осталог прецизан и врло мало греши... Од фебруара месеца, који се више икад овакав не догодио, не родио и не поновио, остало је још само 7 дана... Невоља фебруарска беше голема... Скоро се не памти таква невоља, ни на небу ни на земљи...
Треба се окренути марту... Долази пролеће... Један и један јесу три... Шта да се ради тада?... Извуците моторе и бицикле из мрачних гаража... Онда возите до миле воље... Окачите фотоапарат о врат, а никако мачку о реп... Онда фотографишите почетак раног буђења сваке травке, бубе и птице...
Држите се близу реке и шуме... Удахните пуним плућима ваздух из природе... Сунчајте се на Сунцу... Мудро и брзо зграбите сваки леп и осунчан дан, јер не заборавите биће киша и хладних дана још... Пуном паром и пуним гасом прегазите радосно сваки добар дан...
Јурите лептире, а никад људе... Пустите људе нека иду, нека пролазе... Посматрајте тихо пчеле, а на случајне знатижељне доколичаре не обраћајте нарочиту пажњу... У свом незнању и у својој лудости будите трезни и достојанствени... Један и један ипак јесу два, а не три...
Нокти су опет нарасли превелики, па сам узела маказице и фино их за 2/3 скратила... Сада ћу још брже да куцкам, јер данас је много важно брзо куцати... То је велика вештина и умеће брзих комуникација... Сада фино турпијам нокте и веселим се због тога... Мада, признајем не волим тај звук турпије... Нервира ме, али морам да их избрусим и ишмирглам фино...
Сада су оштри, па могу повредити некога у пролазу, а то ни у лудилу, ни у сну, ни у бунилу, не желим... Али, такође, да у будућности, већ данас, а можда и сутра, желим, ни мене нико више да не повреди, ако може...
Лепа вест, на крају баладе... Установљен је квар на мом фотоапарату... Попарвка јесте да кошта... Ускоро ћу опет имати исправан фотоапарат... Једва чекам, пролеће, први круг бициклом и прву забележену фотографију... Живим за то...
Нема коментара:
Постави коментар