Мој први сусрет да великим писцем по имену Достојевски, беше у најави тог 24. децембра 1993. на часу српског језика и књижевности, када се исписивао у свескама списак лектире предвиђен за месец фебруар 1994., тачније за друго полугодиште... Било је то у 4 разеду гимназије... Треба прочитати без милости (не)милостиво дело, страшног наслова ''ЗЛОЧИН И КАЗНА''...
У кући сам имала издање из 1970. под насловом ''МЛАДИЋ'', истог великог писца по имену Достојевски, ту дивну књигу тиркизно плавих корица... Но, мени се то није читало, није ми било привлачно... Само су ме корице привлачиле... Књига је стајала, све док једног дана нисам сазрела, па сам је попила фино, наискап, као жедна уста кад попију живе воде изворске, наискап питко и слатко...
Моја пажња овога пута биће на делу под називом ''ЗЛОЧИН И КАЗНА''... То је књига за коју сам чула пар реченица и за коју сам се од тог момента чувења, залепила... Каже професор да се ту говори о свим оним лавиринтима у души једног човека... Много је ту жеље и питања - да ли да се изврши злочин или не изврши злочин... Много је ту промашености, неспокојства, лома али и хришћанског... Много је ту кошмарних снова и јаве... Како професор рече: ''Све је ту ревизибилно''... Шта значи та реч никад нисам сазнала, а није ме много ни интересовало... Но, тако у мојој свесци стоји забележено...
Било је то на крају 1993. на крају првог полугодишта... Требало је неко да се јави, јер увек се неко унапред јави и одабере које дело ће да прочита и тако спасе остатак који не чита... И наравно ја сам силно желеле да проучим баш то дело... Јавила сам се (молила у себи, никад јавно) и хтела и јарко желела да будем то баш ја... Мали истражитељ и читатељ великог дела, са насловом баш онаквим каква је у то време 1993. на 1994. била и моја реалност, моја ставрност...
Време великих и стравичних наслова попут овог наслова у најави ''ЗЛОЧИН И КАЗНА''... Све је олако прошло, подигла сам два танка прста и била сам убележена... Да, ја ћу одговарати на ту тему и на то дело, на почетку другог полугодишта... Једва чекам, а сада знам да ме та књига баш некако судбоносно обележила за сва времена... Тада сам имала само 18,5 година... Исто онолико колико је јутрос измерена најнижа јутарња температура на спољашњем прозору једне од соба (18,5 испод нуле)...
Отишла сам по књигу у школску библиотеку и по гомилу приказа и критика на исту тему... Направила сам брдо бележака, које и данас чувам, па ћу да их и искористим за ову причу и ово причање... Дошло је до промене плана, па је Достојевски померен за месец март те 1994... Но ја сам цели зимски распуст посветила изучавању тог дела... Како увек добијем сво потребно време овога света, за најбоље тренутке, за које тек касније схватим да су били корисно најбољи...
Била су то тешка времена, само ко није заборавио... Ја не заборављам никад и ништа, ма само да сам и једном чула или видела... Када једном виђено или чувено, оживи после најмање пар година, када добро сазри унутар мене, е прича је сасвим другачија и много комплекснија... Оживљена сложена ситуација, у којој није важно ко је луд и каква је чија ћуд... Но, моје сећање није злочиначко ни осветничко... Моје сећање је далеко загледано у силу вишњу, у силу Божију... Беше и тада, а још више и сада...
На корицама свеске из српског језика и књижевности забележени трагови... Мноштво трагова стоји.... Тако налазим да сам на тему из дела ''ЗЛОЧИН И КАЗНА'', одговарала 11. марта 1994... Није тешко погодити, добила сам оцену 5, ако је то за неку утеху... Бавила сам се током радње, темом и фабулом... До најмањег детаља све сам изанализирала, најинтензивније и најживље преживела... Моје преживљавање беше дупло или двоструко...
Шта је забележено у свесци тог 11. марта 1994... Тек неколико битних реченица о лику Раскољникова:
''Бивши студент; сиромашан; живи у стешњеној соби; пореди себе са Наполеоном; паметан је; жели да постане нешто; спознао је да су сви осуђени на патњу. Својим поступком жели да поништи конвенције. Убија механички. Време наком злочина и после злочина - то су персонална времена. Физичка и психичка болест - наком злочина. Воли мајку и сестру. Муче га снови. Долази до алијенације. Не жели да говори са људима. Са извршењем злочина одваја се од света. Сања - надмоћ старице. Она је у сновима оживела и неуништива је. Сања детињство, Африку, оазу у Египту, караван. Детињство - временско удаљавање. Стално се одаје. Порфириј се игра са њим, пореди га са лептиром, који се враћа на свећу. Све што је замишљао није се реализовало''...
Записано по диктату нашег професора... Но, било је оних који ни ово мало записати нису хтели... Касније, сам дошла у додир са још неким од дела великог Достојевског... Но о њима немам пуно забележака, па нећу ни рећи која су то дела... Много је дела, а ја сам мало прочитала... То не значи да можда нећу неки други дан или сат, потражити и остала дела... Ако Бог да живота и здравља хоћу... То ми је циљ... Ја сам све своје циљеве давно остварила и више нема за чим да чезнем, осим за можда још неком не прочитаном књигом... Да прочитам сва та дела великог Достојевског... Можда...
Нађох у фиоци радног стола, жуту најлон кесу у којој чувам жути коверат, а у њему све те папириће и белешке... Искројени бели листићи, које сам по врху ушила црним концем на маминој машини за шивење... Тако сам направила мало блокче или малу свеску... Ето, шила сам папир на шиваћој машини... Шта све ту нема... Али нећу сада о томе... Како је лепо, кад човек уме и зна шта и кад треба прећутати од милостивих очију сакрити... Данас су сви посебно милостиви, зар не?...
Ова прича захтева неколико наредних прича... Ово су само неки бледи наговештаји, о чему би рецимо могло да се у будуће дане пише и размишља... Нисам тек онако сачувала брдо свезака старих и папира... Има ту драгоцености, мудрих мисли и мишљења, речи и слова... Ту је све што ми душу обликовало, вајало, но никад ме није вређало, ни милостиво мучило...
Да одлазим на нека места, или да отварам прозоре, које неко мисли да требам, више нећу... Овога пута, своју малу бедну реч, држим слепљену к`о мутави језик на непцу... Без неких прозора, могу итекако, но без мојих живих књига не, не могу никако... Без књига које листам и сваки дан крај узглавља угледам, чак и пре Сунца што ме јутром греје и што прогрева...
Не требају човеку две деценије да ставри сконта... Довољно су рецимо само два лета или зиме две... Мудроме и паметноме доста... Злочинаца и казнитеља, никад се бојала нисам, нити се бојим сада... Можете грувати до миле воље, можете пакостити до бескраја... Можете сметати и ометати... Да, можете се и иживљавати... Можете све, но у мојим мали очима, нема вас више и као да вас никад било није...
Само једно не сметните с` ума никада: све што другом чините и радите, уствари себи чините и радите!!!... Све што на мене уперите и мени проследите, вратиће се вама... Ваше мисли одбиће се од мене, сламке суве и бедне, и опет вратиће се ваша мисао вама... Ваше мисли тако страшне, од којих нека ме Бог, сачува...
Нема коментара:
Постави коментар