Освануло јутро бело, јутро снежно... Освануо нови дан осунчан... Ко се могао надати... Јуче небо беше затворено, тешким облацима... Сунце се није видело...
А јутрос, гледам у чудо, по соби и птам се одакле оволико светлости... Потрчим прозору, размакнем завесу и гле, сунце сија посред неба...
Облака тешких нема, тек понеки прозиран и мали... Опет се заплавило небо над мојој варошицом... Код Џонија у госте дошло јато џивџана, његових свакодневних другара...
На гране оресалог лешника, слетеле и две птице... Крупније су од џивџана... Имају наранџасти кљун и габарита су па сигурно - 4 до 5 џивџана... Тако су округле и дебеле... Ко лоптице мало веће... Скроз су црне боје...
Цвркућу прелепу песму на грани оресалог лешника... Да ли су то оне птице, што сам чула од тате да се зову ''косовке''... Исте те птице и лети виђам по авлији... Долазе да се расхладе у нашим барицама, које правимо и иза себе оставимо по тротоару, док залевамо мушкатле, кактусе и друго цвеће...
У пролеће дођу и ту око трешње, да се са врха нахране и слободно послуже... Ми се никад у врх не пењемо, у ту клицу саму... Оставимо врх па нека се птице њиме хране и нахране...
Сада по гранама висе јабуке... Оне птицама што нам слећу, служе да се прехране у ове зимске дане... Толико сам радосна, а разлога има више... Само кад сам Сунце угледала и нека сија, нека светли над варошицом, у инат свим минулим непогодама...
Џони сада има праву велику шерпу... По ободу шерпе, поређају се џивџани у круг и кљуцају... Шерпа је повећа, а они тако мали... Много их стане тако у круг... Док их посматрам помислим да су се поређали око каквог кружног базена...
Џони лане по који пут, али их не дира... Стоји на вратима свог кућерка и лаје... Посматра и пролазнике поздравља...
Понело ме лепо време, ти видљиви зраци Сунца, па све од радости кљуцам и куцкам, нове речи, нова слова...
Нема коментара:
Постави коментар