Почетком фебруара, мале птице излазе из свога гнезда... При изласку из гнезда, покушавају да се домогну бачених мрвица хлеба... Изашле су и кренуле према првом равном крову... Својим малим ножицама, застале су по оштрим ивицама и кривим олуцима...
Увек кад би изашле из свога гнезда, морале су проћи баш туда, поред те зграде са равним кровом и њене фасаде... Без бојазни ове мале птице стоје горе чак високо... Мени се заврти у глави док их посматрам... Премештају се с` ноге на ногу и звиждућу прву јутарњу сонату... Величанствен осећај и радовање, већ на прву јутању помисао, да ћу сусрести мале птице...
Својим цвркутом вуку ме за рукав... Ја сам пријатељ малих птица... Чим се нађем на улици, почнем да се питам - чиме се то мале птице хране у ове хладне зимске дане... Кад су велике врућине и кад се тешко дише, од опет неке неописиве запаре, на све стране само и једино цвркућу мале птице... Велике птице ретко виђам и оне махом ћуте...
Лепе су мале птице и кад се заиграју у прашини. Док су другима досадне и одвратне, мени су тек тада миле, те мале прашином окупане птице... Посматрала сам... То је џивџанима нешто много драго... Стално чепркају по прашини и сигурно да ту нешто и нађу... Дивим се тој њиховој играрији у прашини... Волим да сретнем мале птице...
Можда ми се неко сада смеје због овог... Но, кад би само знали каква ме неописива радост, она радост у речи несместива, обузима када видим и чујем моје птице мале... Зашто и други пролазници не уочавају мале птице?... Оне јесу ситне, али су нама људима тако блиске...
Некад ме пусте да им се приближим на свега пар малих птичијих корака... Пусте ме да их гледам... Ти кораци су мали и никад не стигнем да избројим колико их заиста има... Једино ми увек успева да пребројим птице... Тако увек знам колико их је било и из које су врсте... Некад их и један мој шум поплаши и оне одлете на дрвеће...
Останем ћутећи да нетремице посматрам, јер разумем њихово неповерење... Сићушне мале птице, увек испеглане и чисте... Никад нису збуњене и код њих је све смислено... Мале птице опажају нас случајне пролазнике и друге путнике намернике... Никад се не сударају са нама нити нас у било чему ометају... Мале птице не воле да сметају...
Оне су својим летом и цвркутом, својим гнездом занете и томе су верно одане... Њима је све лепо... У оку малих птица нема ни презрења... Оне нам сваке зоре беле, цвркућу добро јутро... И кад их је мало, оне су и даље пријатељски осмотриле са равног крова, све нас што гамижемо доле испод кривог олука...
Узвраћам и истом мером им одговарам - добро јутро мале птице...
Нема коментара:
Постави коментар