На сеоском путу срећем веверицу малу, која претрчава муњевито брзо пут и црног гаврана у носком лету, са комадом улова у кљуну... Прву слику срећем у доласку, а другу у повратку... Две слике без обмане, дате виделу моме и виделу мојих сапутника, к`о неизмерни и неизрециви додири среће...
Сунце сија иза сивих облака... У брду доста снега... Избија хладноћа... Снег пада... Ветар фијуче... Зраци Сунца преламају се по снежном белом огртачу... Даљине у сиво плавичастој магли... Кости се рогуше од зиме и хладноће... Оловне боје плаше...
Високо опажам изнад Кика птицу у лету... Чујем њен крик... Не распознајем - која је врста... Слабо видим у даљину... У топлој сеоској кући, затичем баку крај гомиле печеног кромпира... Мирише кујна на мирис печеног кромпира... На ватреном шпорету са ложиштем на дрва три шерпе стоје... У две се вари вода, а у трећој највећој, крчка се пасуљ са доста поврћа...
По авлији тек на махове залаје мали пас звани Бубица... Прошета и 5 домаћих мачака, тек толико да протегну ноге и опруже шапе своје... Испод стреха висе прозрачне леденице к`о да су од најчистијег стакла или белог кристала... Гледам кроз леденице као кроз стакло далекозора...
Гледам кроз време и кроз године... Бака ми каже да године брзо иду... Знам, али ћутим... Знам да све сагорева, иде, промиче и отиче... Знам да се све убрзава... Ћутање мога срца све ми то шапуће и открива... То је кутак душе моје препун изненађујућих спознаја... Све се збило око поднева и тачно у подне... Беше то хроника једног поднева и печених кромпира...
Нема коментара:
Постави коментар