МИСЛИМ МИСЛИТИ...

Мислим мислити... Мислим и размишљам... Све хоћу да питам - до када ће ово зимско време у невреме да потраје, овај хладни ледени талас, што мрви и ломи... 

Јутрос сам изашла и кренула пешке... Нисам мало причекала, па дође до неспоразума... На пола пута кола дођоше по мене... Док сам пешачила није било ледено, као што се прича или се учини, гледано из куће топле... Снег онај диван, што шкрипуће под ногама...

Ходала сам брзо, а шкрипа беше гласна и кристално јасна... Код првог знака ''Стоп'', на излазу из моје улице, стајало је куче црно белих шара, ониже растом... Спазило ме и кренуло у сусрет... Почело да лаје... Стала сам... Укопах се у снег...

Куче лаје, видим нема шале... Нема никога ни на улици, да ме одбрани... Нисам се уплашила... Пођем на њега, а оно устукне назад, али лаје... Па, што да лаје!... Видим да му алка виси о врату... Откинуло се... Викала сам: ''Бежи, бежи'', али не помаже... 

Ништа од мог проласка даље, али ја морам даље... Онда сам лепо фино узела повећу грудву снега и бацила три пута према њему, у његовом правцу, циљајући на њега, али не са намером да га повредим... Нисам га ударила, али се грудва ту пред њим распрсла... Мени треба пролаз, а оно нека иде где год жели, али нека људе не салеће по улици...

Успело је... Куче више није лајало... Побегло је у улицу преко пута, ону што води према гробљу... Изашла сам на главну џаду и кренула брзо... Не волим да касним, а неколико минута одузе ми овај сусрет са видно љутим кучетом... И док сам ишла горе према раскршћу, чујем још нечије кораке... Не, то су биле шапе... Тапкају по снегу што шкрипуће... Било је то исто куче, што ме тик у стопу прати... Није ми било пријатно, а ни јасно, но ја идем и само му кажем још које - ''Бежи, бежи''... 

Ишло је иза мене, па је ишло тик поред мене, а потом је протрчало испред мене, да ми покаже да је оно брже и лепше трчкара по снегу, него ја што чиним, грабећи метре пред собом, јер на одредиште треба да стигнем... Тако ме пратило до раскршћа... Хвала Богу, мирно без лајања... Ја одох лево, мом одредишту, а оно оде десно, горе, ко зна куда... 

Даље све већ познато, радосно лепо... Недеља је...

Преварио нас снег усред зиме, до размера зачуђујућих, да се мора огласити елементарна непогода... Отворио се широки снежни понор, а разум убедити треба да опасности има, нема... Улице, тачније коловози, очишћени половично, оно кад се каже - ''ђене, ђене'' или ''ни тамо, ни вамо''... Тротоари не очишћени, а пешак мора да се креће џадом ако воли суве чизме или да ускочи у снег, што неминовно води и доводи до стања мокрих ногу...

Ето и назеба... Изабрала сам џаду, иако моје чизме не пропуштају воду, но можда нечије пропусте и попусте на неком шаву... Срећом снег сув... На неким местима испод сувог снега, дебеле наслаге леда... Обазривост и способност превазилажења ових зимских непогода и нелагода, преко је потребна... Зато, опрезно и полако, полагано...

Завејане људске душе, окружене снегом, том велелепном белином, јаким мразевима и зимом... Сурово и немилосрдно, а зима је или није зима?... Шта је?... Дрски снег кад крене да веје, у стању је да то чини без престанка па најмање 20 сати, а можда и више... Може снег да ради, шта му је воља... Природна појава којој тежимо да се одупремо...

Мислим мислити и све се питам - докад ће баш над овим нашим парчетом неба, што од нетрпељивости и вређања пуца, овако зима да нас шиба и снегом засипа, тим белим леденим пепелом посипа... Људи мрзе зиму, мрзе снег, но да ли воле људе?... Зашто не покушају да изнађу начина и решења, да живе и по снегу, да преживе у смету, кад већ пливају у смећу... Није зима само око нас... Зима и залеђеност велика, преовладала и у нама...

Спаси нас Боже, страшног леденог доба... Колико уважавамо природу и свет око себе, толико ће иста та природа уважавати и нас... Горка спознаја, али тачна... Корисније је истину казати, без обмане и лажи...

Забрањујем својим мислима да се расипају на беспотребна мишљења... Проћи ће и овај снежни ледени режим, овај хладни талас... Шта после?... Шта ново измислити и о чему опет мислити?... Наћи неку разоноду... Развијати оне склоности, које порађају Веру, Наду и Љубав... Гледати са добре, ведрије и позитивније стране у своје кућне апарате... Очекивати истинско добро, иако знамо да таштина све јесте, а смрт неминовност своју сеје...

Тражимо изговоре, а управо ово време је право време у невреме, за мноштво изговора, за оправдање и оспоравање... Природне појаве треба прогласити за натприродне... Смешан бесмисао у који паде ова мислећа травка мала... 

Људи се жале и јаучу... Жао ми немоћних, смрзнутих и гладних... Оних завејаних у неким забитима, о којима нема ко да брине... 

Где је стрпљење?... Отрпимо зиму, овај снег и лед... Истина затрпана испод снежних сметова, дебелог покривача и ледених наноса... Лаж на површини ухватила дебели окорели слој леда, решена да зароби и још једном надвлада и превлада, над њим...

Не могу да мислим... Уствари, могу, али нећу... Лећи ћу мало да се одморим и препородим... Било је пријатно... Буди ме цвркут птица... Како то да једино птице које виђам свакодневно, тако весело цвркућу и живе на овој зими?... Док их слушам, а не гледам кроз прозор, помислим, да исто тако звуче и у пролеће... Мислим мислити, а ипак се питам - ма шта се то збива и да ли је могуће?...