Пођох на одмор, на мали кратки предах... Кад тамо дођох, све исто беше... Какво сам стање мисаоно оставила, такво сам и затекла... Нисам се много одмакла, а још мање примакла... Нисам то мисаоно стање ни претекла...
Питам се, у наставку приче: шта је најважнија ствар, шта је најбитнија ствар и која је главна ствар у једном људском животу?... Да ли је то, бити човек... Бити човек не речима и лепим словима, већ бити човек живим делима и истином живом...
Бити истински добар човек... Бити једноставан човек... Једноставно бити човек... Посустајем, код првог питања... Стајем, али још увек не одустајем... Мислим да сам на погрешном трагу... Спремам се за тешка питања... Не разумем... Идем даље...
Моја неразумна мисаона деца, не мисле да се и даље питају, да престану да скитају и напокон стану, коначно престану... Неће да се смире и све нешто траже... Траже здраве мисли у глави... Шта налазе?...
Мисли колебљиве... Мисли чудновате... Све лудорије саме... Мисли збуњене... Мисли гнојаве... Требају ми здраве разумне мисли... Здравомислије и здарворазумност... Требају ми ледоломци, којим ћу разбити ледену покорицу тешку, што ми мисли заробљава и ледом окива...
Посматрачима са стране гледано, све то изгледа смешно... Но, да ли је то смешно?... Кад поломим и смрскам ту покорицу ледену тешку, осетићу како у мисли моје, Сунце опет прогрева и греје, како светлост вишња продире у те тамне дубине, подједнако и равномерно, топло...
Не допадају се мени баш све мисли моје, али трпети се мора, јер добро је то, кажу сви... Разлучити непотребне и безначајне мисли, од здравих и важних, па пустити зрак оштре зимске свежине и тако проветрити устајали ваздух у одајама сивим можданим...
Напрежем мисли... Жртвујем мисли... Мисли постају сада јасније... Мисли разумније... Мисли здравије... Мисли мирније... Мисли боље... Сада знам да свака напорна претходна мисао, нову наредну свежију и снажнију мисао рађа и порађа...
У томе је здрава мисаона и мислећа радост радовања... Мисли почивају дубоко негде у нама... Треба их само у право време из себе извући, к`о бачену празну кофу са дна каменом озиданог бунара... После их треба преточити у речи и оживети их даље кроз неки вид уметничког сналажљивог израза...
И на крају, све омеђити добрим истинским делима...
Нема коментара:
Постави коментар