Помисли човек, да је по среди, само још једна њена хировита дечја шала... Не, није шала... Од истине, кажем, да се више не одазивам... Да ли можете да замислите, на шта се више не одазивам?... Не, не можете... А зашто не можете?... Е, па нећу да вам кажем...
Шала... Но, хајде да видимо... На прве речи ове мале моје, помисли човек, па по среди је умор... Не, није!... Уморна нисам... Ја никад у животу уморна била нисам... Пођимо, дакле, на мало мислено путовање... Сваки дан, пред нама читаве прерије несагледних мислених поља... Све је добро, док то не постану минска поља... Отворено огромно мисаоно мислено, а да ли и смислено поље...
Размишљам... Ја проклето много, непресатно размишљам... Још да престанем да размишљам и нова мислена поља отварам, како би то било бајковито бајно... Не одазивам се и баш ме брига, јер ме није више брига, шта се отвара и зашто се отвара... Нека се отвара и ствара...
Јесу то моје грешке... Мого их има и ја их поваздан збрајам, бројим и све у себи набрајам... Окрећем грешке своје, унутар свога бића... То су моје молитвене бројанице... Могу ли да их избројим у миру до краја... Не, не може то тако... Мора овако ил` никако... Ја своје грешке не негирам, нити потирем, нити поричем... Код мене, драги пријатељи, све је грешка...
Не знам како бих то стање сагледавања властите грешке назвала, а ни описала... Некада, речи више не постоје... Дубоко осећам, да то јесте све, само не бес и очај... Немам ништа против беса и очаја, али бес и очај није... Шта је?... Е, па не знам... Кад би знала, одмах бих поделила са свима вама...
Више није важно да ли ме је било шта у животу дотакло и није битно да ли ме је било шта у животу разочарало?... Не одазивам се на питања те врсте, а још мање схватам да ли је било или било није... Да, да, било, било каквих разлога за све то...
Нека сам скучена и по 1000 пута нека сам у ћорсокак стерана... Нека сам... Мени је и по цичој зими, под овим сибирским хладним и незапамћеним таласом, ипак лепо... Много ми је лепо... Ја сам од оних који ништа не започињу, па тако немају шта ни да завршавају... Оно што почетка имало ни није, нема ни свог завршетка... Нити шта започињем, нити шта завршавам...
Баш ме брига, за погледе згађене, зачуђене, презрене и прекорне... Попљувана сам ја још јутрос од ране зоре... Не знам ни што сам поранила пре пола 9... Устадох да оперем суђе... Јуче нисам стигла, била сам код зубара, у посети код пријатеља, итд... Спремала сам и ручак...
Не одазивам се више ни на шта... Баш ме брига ко се скрива, где се скрива и од кога се скрива... Не одазивам се, без икакве побуне, лепо фино кажем... Живот... Да, живот шта је, то још нико тачно издефинис`о није... Када издефинише, нека ми јави, можда се одазовем...
Нема коментара:
Постави коментар