Устала сам тачно у 7 и није ми било тешко, јер сам имала циљ и знала сам где идем... Мислила сам као и од сада, што сам навикла да мислим по том питању, до тај радосни догађај на који јутрос идем, почиње у 8... Пошла сам полагано пешице у 7 сати и 30 минута... Падала је киша... Кишобран беше уз мене...
Сретала сам пролазнике без кишобрана... Помислим како њима не смета ова киша... Није ни мени сметала, али треба имати суву главу... Обрадујем се кад видим и угледам да још неко има кишобран над главом... Тада помислим - добро је, нисам сама у целој тој причи...
Улице у лошем стању... Блато у мојој улици и дубоке рупе пуне воде... Баре огромне... Јуре аутомобили и наравно 3 пута сам била окупана, тј. испрскана... Вода је лила попут потока низ улицу... Овога пута уквасила сам и чарапе и ноге су биле мокре... Но, ја сам ишла тако смирено, лепо и радосно... Без обзира на сва успутна прскања...
Имала сам циљ и знала сам где одлазим... Али, тада нисам ни помислила да ће прича имати другачији обрт и да је то смирење било само пред ''невреме'''... Дошла сам где треба да дођем... И тада се деси неки чудан трен, када се осетим не само као да ми је неко ударио шамар... Немам речи...
Знам кривица је моја, јер се нисам информисала на време, нисам се распитала... Нисам... Тај срећни догађај и то радосно весеље почело је у 7... Ко је то могао да предвиди... Време почетка се стално окреће и обрће... Стално се нешто мења... Треба само све попамтити и похватати на време...
Тако сам ја дошла 5 минута пред крај... Оно најбитније сам пропустила само за 3 минута... То ме је дотукло... Да сам само мало пре који минут дошла, сва жртва не би била узалудна... Овако, сам у души покисла... За утеху добила сам два комадића хлеба на длан...
И није важно што си закаснила - теше ме... И кажу - нема везе... Ма, има везе, јер сам уз толико труда и муке дошла и пошла због оног најбитнијег, али ето није се дало... Можда је тако и требало... Можда ја нисам, па како другачије да то назовем, тог догађаја, а ни радосног весеља била достојна...
Покушаћу да себе не мучим, даљим преиспитивањем - што сам данас прошла као што прође бос када хода по трњу... Покушаћу... Но, колико брзо и да ли ћу моћи да се опоравим, видећу... Сада сатницу знам, речено ми је и хвала лепо... Није мени тешко и у 5 да устанем и ураним због таквог догађаја ако треба... Само да тачно знам, кад почиње...
Нема коментара:
Постави коментар