МАЛИ КАМЕН...

Шта сам ја?... Ја сам само мали камен, оно мало камено зрно украј обале речне... Нисам ту да бих ометала друге, да бих их спотицала и поткачињавала... Ја сам само мали камен...

Свака моја прича јесте прича о малом камену... Свака моја мисао размишља о малом камену... Свака моја идеја започиње из малог камена и завршава у малом камену... Свака моја песма јесте песма о малом камену... Никада нећу престати да мислим о малом камену... Моје размишљање и филозофирање о малом камену није узалудно...

Дуго седим украј обале речне... Посматрам то разнолико и шарено камење... Код камења нема наопаких ствари и појава, као код људи што има... Познато је да се обично двоје људи погрешно споји... Тога код малог камена нема... Обично се препознају два слична камена... 

Човек је жив док је жив, док је мали камен мртав... Мали камен јесте мртав, зато што не поседује жеље... Мали камен више не чезне ни за чим... Мали камен не поседује ни дивљење, ни усхићење... Мали камен нема мотив и зато је мали камен мртав...

Мали камен је заљубљен у мали камен... Мали камен нема радости... У малом камену спава хладноћа и туга... У малом камену титрају окамењена притајена сећања... Мали камен је моја амајлија... У том малом камену је сва мудрост овога света... Без тог малог камена да живим не могу и нећу... Не смем изгубити тај мали камен... Ако га изгубим, изгубићу себе, изгубићу све...

Да сам уметник, у сопственом хаосу стварања, стварала бих у малом камену и од малог камена... Да сам песник, у хаосу сопственог песничког заноса, певала бих о малом камену... Да сам ловац на драго камење, трагала бих само за обичним малим каменом...

Проћердани сати, дани, месеци, године... Но, ја не жалим!... Ко је могао знати шта га иза ћошка, иза кривине, иза угла чека?... Ко је могао знати шта му живот припрема и спрема?... Нико жив, знао није!... 

Свака унапред планирана ствар изврнута порузи и руглу... Смешно за радосне, болно за тужне... Живот јесте позориште, јер нигде нема толико суза и смеха, све у исти мах, као у позоришту, то јест, као у животу...

Глуп и лаковеран, наиван и ружан... Добро сте ме описали!... То сам ја - мали камен без круне и сјаја... Нечија рука узела мене мали камен са обале речне и оставила ме на усамљену клупу у парку... Дошла је зима и ту ме затрпао снег... Када је дошло пролеће, више ме нико није препознао...