Кад навале две љуте дивље пчеле, срдито да гунђају у мојој глави, мед постане покварен, а саће запрљано, старо и невесело... Тврдо срце не може тада да размекша ни лепота жутог Месеца, ни сјај златног Сунца...
Нема цврчака да запевају песму Сунцу... Свитања нису румена... Глава постала лакомислена... После олује Сунце лепше сија... Муње опет шибају небо... Нос пара облаке... После кише небо бива још плавље... До виђења!... Чекам нови дан да осване...
Данас ми ништа не полази од срца, из срца, до срца... Пустош у срцу и нека туга... Цврчак у причи тражи зрак Сунца... Цврчак јесте песник сунчев и цврчак би да пева Сунцу и Месецу... Цврчак јесте скитница смела и одважна...
Пужева кућица, пужева слободица... У ноћи младог Месеца трепере звезде намигуше... Ведра песма отапа снег с` планина... Треба срочити ведар стих... Мачак преде задовољно правећи се мало невешт... Уместо да јури пољске мишеве, он се устремио на малог врапца...
Прича је мачји кашаљ... Добошар виче да је мачак варалица... Њему се не може ући у траг... Деда је увек држао у штали пар добрих волова.. Били су то: Мића и Баља, Рушко и Цветко, Шароња и Баља, итд...
Бака је држала добре краве музаре, које су се телиле и пуну кофу млека давале... Музла их је 2 пута дневно... Јутру и увече... Да би дале и пустиле доста млека, требало им је под језик потурити дрвену кутију са доста усољене јарме да лижу... Тако је бака говорила...
Стајала сам на прагу штале и посматрала немо... Но, нисам могла да не запиткујем... Бака је говорила да мора у штали да се ћути, јер крава неће да пусти млеко... Била су и занимљива имена бакиних крава: Ружа, Дуња, Цветуља, Шаруља...
И овчицама је бака волела да надене имена... Биле су ту: Чула, Гаравуша, Белка, Руменка, Злата... Чиста истина цела... Сада кад се сетим, заискри суза у оку... Срце се стегне... Туга к`о камен стеже... Све нестаде... Остале су само успомене...
Нема коментара:
Постави коментар