Поред мале папирне свеске коју сам прошила шиваћом машином по врху, пронашла сам још неколико листова, исписаних и припремљених за излагање на часу српског језика и књижевности... Ја сада не знам, јер нисам уредно забележила из којих књига је сав овај материјал прикупљен... Било је више књига, то добро знам... Знам да су ми туђе мисли и мишљења помогле, да разумем дело ''ЗЛОЧИН И КАЗНА'' великог Достојевског... Сада ћу све прекуцати шта и како стоји на папиру... Не желим да се окитим туђим перјем, тј. туђим мислима, а још мање желим да украдем туђа слова... Поштујем свачију мисао... Све са папира ставићу под знаке навода, јер дубоко верујем да то ништа није моје... Па иако сам препричавала, радила сам захваљујући туђем раду и стваралаштву... Важна је суштина приче...
''Ово је и идејни, филозофски, психолошки роман, као и трагедија, услед великог броја убистава, самоубистава, моралних падања и људских патњи, као и смрти по улицама. Права велеградска хроника. Социјални роман са акцентом на криминални роман, приказује хронику Петрограда 60-их година (19 века)...
Роман 'Злочин и казна' објављен је по први пут у 'Руском веснику' 1866. године. Тема и сиже романа крије се у самом наслову, а злочин је главни мотив, који се протеже кроз цело дело и који осмишљава фабулу. Роман се састоји из 6 делова.
Већ на почетку романа сазнајемо о тешком положају главног јунака Раскољникова који је суочен са проблемом алијенације и апсурдне егзистенције. Раскољников је постанар скромног пансиона. Због тешке материјалне ситуације не плаћа редовно станарину, па из тог разлога увек жури при изласку из собе. Сусрете са газадрицом избегава, јер је то за њега било исувише болно, а пре свега бојажљиво. Поред тога, осећао је дозу стида услед превеликог дуга.
Пријатеље није имао. Повукао се у самоћу. Напријатно му је било да застаје и разговара са другим људима. Осећао је се малим и слабим, У петроградској вароши. Изнад свега, његову психу опседала је сиротиња и тежак материјални положај. Прекинуо је са студијама, и наставио је живот какав обично бива код бивших студената. Почео је да подучава ђаке, мислећи да ће тиме побољшати своју тренутну угроженост. Међутим, убрзо схвата да је и то апсурдно, па прекида са тим.
Једног спарног јулског предвечерја Раскољников се нашао на улици. Превелика оморина отежавала му је дах. Прашина и непријатан мирис петроградских крчми, чинили су атмосферу одвратном, остављајући при том ружну и помало патетичну слику руске вароши. Раскољников иако лепог физичког изгледа, необичне лепоте (црне очи, смеђа коса, висок и гибак стас), у очима других био је ништа друго до човек бедно обучен и подеран.
Раскољников је био свестан свега, па је то један од главних разлога његове усамљености и отуђености. Пијани људи су га вређали, а он је црвенео и страховао. Добро је знао да му је одело изношено бледо, поцепано и умазано. Знао је да свима запада за очи и да одступа од најновијих конвенција. Иако су то само ситнице и мање важне ставри, оне знају напротив да утичу на след будућих доживљаја и да све поремете и избаце из колосека.
Идући стиже до куће богате бабе зеленашице, лихварке, која је узимала ставри у залог и одлази код ње у стан. Зазвонио је, и после подужег оклевања баба га прима. Била је то старица од 60 година, ситна и мршава, проседе косе. Соба је била мала и жута, пуна цвећа. Раскољников је мерио све погледом трудећи се да запамти све до детаља. Он је гледао и бележио, иако у соби није било ништа од изузетне важности. Намештај иако стар мирисао је на чистоћу. Раскољников је запазио још једна врата, која су водила у другу собу. Извадио је стари сребрни сат пружајући старици (Аљони Ивановној). Баба му даје новац, и он одлази напомињући да ће опет навратити са новим залогом.
Љубазно се опростио са старицом и са чудном збуњеношћу изашао на улицу. Осећао је одвратност и бесмислицу. Узбуђење га је све више бунило и гушило. Услед душевног терета тетурао се улицом. Сударао се са пролазницима у потпуној занесености, не осећајући ништа. Ушао је у једну крчму и завукао се у мрачан угао. Седео је за прљавим столом. Пиво које је попио, ослободило га је душевне оптерећености, тако да је почео љубопитиво и пријатељски да посматра лица око себе.
Иако је осећао одвратност према пијаним лицима, нешто се преломило у њему и привукло га једном човеку. Био је то човек око 50 година осредњег раста, проћелав, отеченог лица. Одело му је било похабано, изгужвано и упрљано. Био је то бивши чиновник Мармеладов. Игром случаја ступају у контакт и отпочињу разговор. Уствари, Мармеладов почиње да излаже своју кратку биографију. Мармеладов му признаје да је само због бедног положаја потражио утеху у пићу.
Ожењен је са Катарином Ивановном ћерком бившег официра. То је жена великог срца и доследног васпитања, сензибилна и широкогруда. Живе у малом и влажном стану. Катарина поред троје мале деце непрестано пере од јутра до мрака. Навикла је на чистоћу, а услед непрестаног прања у хладној води, ослабила је и здравље јој је попустило. И поред добијене златне медаље и похвалног листа предодређена је на немилосрдно истрајавање. Васпитање у губернијском пансиону нису побољшали њен положај.
Мармеладов ју је оженио као удовицу са троје ситне деце. Катарина је била жена пешадијског официра. Мармеладов је такође остао удовац. Из првог брака има ћерку Соњу, која ради у шнајдерској радњи, и која им у многоме помаже. Станује код кројача Капернаума. Обично долази ноћу да их обиђе. Мармеладов и Катарина живе у стану Амалије Фјодоровне Липевексел. Посао је изгубио због неумерености у пићу. Већ је 5 година изван куће. Узео је новац од Катарине, тј. украо га, и лутао по крчмама. Раскољникова води кући.
Стижу у собу бедног изгледа. На све стране разбацани предмети и крпе. Оскудна у намештају, влажна и стешњена. Деца су лежала на поду удишући загушљиви ваздух. Мармеладов је пао на вратима, а Катарина је скочила и зграбила га за косу. Деца су бризнула у плач. И то је оно чега се Маремладов највише плашио: дечји плач, Катаринини уздаси и румена боја јагодица. Катарина сва разбеснела нападала је Раскољникова, а радознала маса људи се тискала на вратима посматрајући исход ситуације.
Раскољников оставља новац и одлази у своју малу собу, пуну прашине. Долази служавка Настасја доносећи му чај и нешто хране, и саопштава му да ће га газдарица тужити полицији због неизмирених дугова. Даје му писмо које је добио од мајке и оставља га самог. Пољубио је писмо и почео да га чита. Из писма сазнаје да је добијени новац позајмљен; Дуња више не служи у кући Свидригајлових јер је осрамоћена и била је принуђена да оде. Свидригајлов јој се удварао, нуди награде, чак и бекство у иностранство. Марфа Петровна, његова жена, чим је чула за то тера Дуњу из куће. Дуња је клеветана и каљана по многим кућама. Међутим, Свидригајлов показује писмо у коме га Дуња благодарно одбија. А Марфа је писмо носила по кућама причајући о Дуњиној искрености.
Дуња чак добија и понуду за брак од господина Лужина, Марфиног рођака, који ће ускоро доћи у Петроград у посету Раскољникову. А за њим ће доћи Пулхерија Раскољникова са ћерком Дуњом. Раскољников прочитавши све ово, заплака се. Мисли су му се комешале и узнемириле. Срце му је лупало у грудима. Изашао је на улицу причајући сам са собом. Био је бесан и огорчен садржином писма. Није могао да прихвати Дуњину жртву. Осећао је слабост и кренуо је ка клупи да седне.
Среће пијану девојку од 15-16 година и једног господина који је мотрио на њу. Раскољников не желећи да јадна девојка буде искоришћена креће да удара господина, али га у томе спречава полицајац. Видевши девојку, сетио се сестре, која је спремна да ступи у брак само да би обезбедила брату новчану подршку. Раскољников даје новац полицајцу молећи га да крене. Остаје сам не знајући где и куда да крене. Устао је и кренуо. Посматрао је терасе, балконе, зеленило, децу, жене и цвеће.
Скренуо је у жбуње и заспао. И почиње да сања. Сањао је детињство, што показује његово временско удаљавање од егзистенције. Има 7 година и шета са оцем. Пролазили су поред једне крчме гледајући пијана лица, која су га плашила. У близини било је гробље и црква. Присећа се бабиног парастоса и гроба брата који је умро у 6 месецу живота. У свој гужви и вреви испред крчме примећује велика кола у која се упрежу теретни коњи. Група пијаних људи упрегла је једно мршаво сељачко кљусе у кола. Поседали су и почели да га шибају. Кљусе је клецало и трзало се. Једва је дисало.
Разбеснели човек силази са кола и почиње да га удара песницама. Кљусе је издахнуло. Раскољников је плакао жалећи што није могао да помогне једном нејаком бићу. Раскољников се буди сав мокар од зноја. Дрхтао је осећајући старх. Веровао је да он није тај који ће секиром размрскати лобању и који ће газити у крви до колена. Знао је да то неће издржати. Устаје и креће. У пролазу је сазнао да баба сутра у 7 сати остаје сама, јер њена сестра Лизавета долази код трговца. Свратио је је у једну крчму и слуша разговор између једног студента и официра, који су разговарали о баби зеленашици.
За њих она је гад, зла бубашваба. Своју сестру Лизавету свирепо израбљује од јутра до мрака. Они би похарали и убили бабу, јер је она непотребна и штетна свима. Боље је њеним новцем нахранити 100 гладних уста, него допустити баби да трује друге. Раскољникова узбудише ове речи и одлази кући. Почиње да сања и то некакву оазу у Египту, караван који се одмара испод палми, далеке Африке. Иако сви његови снови откривају његова морална осећања која се не поклапају са свешћу и идејним уверењима, Раскољников овим другим сном покушава да се удаљи просторно.
Устао је начинио петљу у унутрашњости капута, замотао дрвену дашчицу белом хартијом, украсио машнама, и упутио се ка кухињи да украде секиру. Пошто је видео Настасју у ухињи осетио је прву пораженост. Није знао шта ће и одлази у вратареву кућицу и краде секиру. Ишао је улицом полагано, строго и по све озбиљно. Стигао је до бабине куће. Дошао је до врата, ослушнуо и позвонио. Баба му отвара и он улази дајући баби залог. Ушао је сав тресући се бледог лица.
Баба је узела залог и почела да га одвија. Окренула му је леђа, а он сав уплашен зграбио је секиру и ударио бабу 2-3 пута секиром. Узео је кључеве и отишао у другу собу. Учинило му се да је баба жива, па је отишао и лупио још једном бабу. Узео је новчаник и покупио новац. Вратио се поново у собу, извукао сандук испод кревета и почео да претура по стварима. Чуо је да неко долази. Зграбио је секиру и појурио према вратима. Видео је Лизавету према којој је јурнуо и убио је.
У једној кофи је опрао руке и секиру и навукао резу. Чуо је нечије кораке и стајао је сав укочен. Испред су стајали Кох и Пестраков. Било им је чудно што нико не отвара па је један отишао по вратара, а други се за тренутак удаљио од врата. Раскољников је у том тренутку изашао из стана и сакрио се у празан стан у коме су претходно радили молери''...
Наставиће се... Извињавам се унапред, за имена ако су нетачо написана... На мојим папирима, тачније забелешкама стоји, написано управо тако...
Нема коментара:
Постави коментар