Устало Сунце на Истоку, па пригрлило снегом оковану земљу... Устао и мој пас Џони, па пригрлио шерпу своју... Устало исто јато редовних посетилаца џивџана... Устало и пар сеница, са жутим стомачићима својим...
Биле су и јуче примећене те сенице мале, но ја сам заборавила да пишем о томе... Устало дрвеће смрзнутих грана... Устала, па у ред стала и једна крупна птица, косовка, она иста од јуче... Устала сам и ја, но ми одмах рекоше да је јутрос са спољне стране нашег прозора измерено 18,5 (наравно испод нуле)...
Пробудило ме као и јуче светло Сунце и његове зраке... Пробудиле ме малене птице, те малене лоптице што весело скакућу, ту испред Џонијеве кућице... Лоптице летеће распеване, шнирају на све стране раздрагане... Одакле долазе и куда одлазе, утврдити није лако... Оне крију и чувају своја гнезда мала... Какав жвиждук и цвркут се отима из малених птица, чак по овом великом мразу...
Овакав цвркут нисам чула ни о пролећу, но ове моје птице све време у покрету, у лету... Невероватан призор изванредне лепоте, којим се храним за доручак... Са руба шерпе ускочиле су станарице мале на дно шерпе и кљуцају без страха и бојазни... Са дна шерпе излећу са пуним гушама малим, бритко к`о летеће комете...
Но, све би било прекрасно, да нас понекад из тог цвркутавог такта не изведе у страну нека нова беда људска, пуна срама... Беда људска без почетка и краја, којој певам и кажем: Еј, бедо људска да си само мало мања, у струку мало тања, онда не би твоја мучна патња била таква к`о манијачна опсесивна појава''...
Нема коментара:
Постави коментар