Над опустелом окомитом стеном, која зјапи заробљена на обали морској, штрчи жути Месец... Над модрим воденим мастилом, жута месечева сенка, пружила се к`о ћилим по поду наше сеоске куће...
Жути Месец, цакли се к`о огледало округло на зиду нашег предсобља, увек блиставо и чисто... Због једне такве слике лепе, вреди отворити очи, успаване и далеке...
Окомита стена, а над њом Месец жути, модра вода морска и одраз месечеве сенке по површини... Стена, Месец, водено пространство и сенке...
Пета појава, највеличанственија, узидана у врх окомите камене стене, беше светионик... Светионик што ћути и стоји... Светионик који нит ромори, нит говори...
Његово је да стамено стоји и не говори... Његово је да трпи пљување морских побеснелих таласа... Његово је да трпи трагове морске соли што разједа, по озиданој хаљини од цигле и камена...
Маестрални ветар благо удара о стену... Окомио се и на светионик... Струје ваздушне струје, похватане у врзино коло, страхоте и ужаса... Фијуче морска мећава, док шамар немирних таласа прска при удару о окомиту стену...
Морске струје нагризају потопљени део стене, на чијем дну титрају алге, све морске траве од лудости пијане и разигране...
Нема коментара:
Постави коментар