''Сачекао је да се све смири и истрчао је на улицу. Био је мокар од зноја и једва је стајао на ногама. Стигао је до куће и успешно вратио секиру. Отишао је у собу и легао. Сав у паници загледао је одело тражећи трагове крви. Ствари које је украо сакрио је у рупу испод поцепаних тапета. Осећао је клонуће и дрхтање руку. Обузимала га је језа. Осетио је ударање на вартима. У собу улази Настасја и вратар, који му саопштавају да је позван да дође у полицију.
Кренуо је да иде, али га је непрестано мучила помисао да ће можда упасти у стан да га претресу док он буде одсутан. У полицији су му рекли да га је тужила газдарица и да треба што пре да измири дугове. Раскољников је обећао да ће исплатити дуг чим му новац пошаље мајка. Све време разговора осећао је мучнину. У глави му се комешају разне мисли. Осећао је безграничну усамљеност и отуђеност. Унутрашњи гласови нагонили су да га призна злочин. Онесвестио се.
Када је дошао себи видео је да седи на столици и да му дају воду. На њихово питање да ли је напуштао стан, рекао је да је излазио око 8 сати. Био је блед и слаб. Једва се дотетурао до собе. Чим је стигао проверио је да ли су све ствари на броју. Узео ух је и пошао негде да их закопа. Опазио је једно напуштено двориште. Ту је испод једног камена оставио све. У глави му се комешају све лажи и подлости које је изрекао.
Лица пролазника била су му гадна и одвратна. Посматрао је Неву идући код Разумихина јединог пријатеља. Разумихин изненађен што га види у таквом стању, нуди му посао. Раскољников одбија и одлази сав растројен. Идући улицом осетио је јак ударац по леђима. Био је то ударац кочијаша, који је једва избегао да не згази Раскољникова. Осетио је нечију руку у џепу. Била је то жена која му је дала новац. Узео је новац и бацио у Неву. Гледао је у даљину. Све му се чинило познатим, што му је пробудило сећање на универзитетске дане.
Сећао се прошлих дана. Дошао је у собу и легао. Пробудила га је страшна вика. Дрхтао је сав. Чуо је Иљу Петровича који је био газдарицу. Она је јаукала и јечала. Сви из стана су изашли и гледали стравичну сцену. Улази Настасја и доноси му супу. Убеђује га да се ништа није десило, већ да му се све привиђа. Раскољников беше изван себе. Грозница га тресе и баца у бунило. Није знао да ли лежи месец дана или само дан. Изгубио је орјентацију за време.
Долази Разумихин и доноси му 35 рубаља које му шаље мајка. Даје му и меницу којом му газдарица указује поверење. Разумихин му саопштава да је долазио са Зосимовим и да су га чули како у бунилу тражи некакве ланчиће, чарапу. А кад су му дали чарапу пресато је да плаче. Разумихин узима 10 рубаља и одлази да му купи гардеробу. Раскољников оставши сам помишљао је на бежање, али није могао. Разумихин се враћа са купљеним оделом. Долази потом и доктор Зосимов који после прегледа Раскољникова изјављује да му је стање изврсно.
Разумихин позива доктора и Раскољникова на забаву коју приређује у част пресељења у нови стан. Одмах потом доктор Зосимов и Раскољников отпочињу говор о молеру, који је осумљичен за свирепи злочин. Раскољников осећа како му трне рука, а тело му се одузима. Раскољников је чуо све, као и то да се убиство догодило баш пред његову болест. Истог тог дана се онесвестио у полицији. Један сељак, газда пивнице Душкин, пријавио је молера Николку полицији, јер му је Николка дао једну кутију мислећи да то узме као залог.
После 3 дана Николај је опет свратио у крчму код Душкина, али је одмах побегао видевши да га сви траже. Ухватили су га у једној штали у којој је покушао да се обеси. Полицији је говорио да је невин, кутију је нашао на тротоару, а минђуше у соби. Чак је и Кох посведочио да су то његове минђуше. Николај је остао једини осумљичени за сада. Њихов разговор о злочину прекида Лужин, и саопштава му да је нашао стан за Дуњу и њену мајку, које очекује сваког часа да стигну.
Разумихин се згрозио када је чуо за нађени стан. То су били станови на лошем гласу у којима су се дешавали најскандалознији случајеви. Када га је Раскољников упитао зашто му је дража сиромашна и добра девојка, Лужин се расрдио и почео да вређа Раскољниковљеву мајку, говорећи да је она све изврнула. Раскољников је почео да виче и Лужин одлази увређен, а за њим и Разумихин, Зосимов и Настасја. Убрзо излази и Раскољников, који лута без циља.
Давао је новац верглашима, деци која су певала. Сада је осећао потребу за конверзацијом, па је отпочео разговор са једним младићем. Разговарају о уличном певању. Пијани људи, врева и звук гитаре. Све му се чинило занимљивим. Ушао је у крчму, узео новине и почео да листа. Нашао је рубрику о злочинима и дрхтавим рукама почео да тражи чланак о убиству бабе зеленашице. До њега седа Зометов коме Раскољников признаје шта је заправо читао. Заметов му саопштава да су успешно ухваћени фалсификатори новца. Потом су обојица причали шта би урадили да су они били на њиховом месту.
Заметов сматра да је само смела глава ризиковала да убије једну бабу, коју је само чудо спасило, али није издржао јер су му руке задрхтале. Раскољников му говори да је он можда тај злочинац и наваљивао је на Заметова да поверује у то. Раскољников иако раздражљив, осећао је умор. Кренуо је. На излазу сусреће се са Разумихином, који почиње да се дере и виче на Раскољникова. Раскољников одлази желећи да га сви оставе самог у беспрекорном миру. Разумихин га убеђује и моли да дође на забаву. Раскољников одлази гледајући у даљину.
Пред очима му се ковитлају црвени кругови, а куће и људи се крећу и комешају око њега. Видео је жену која је скочила у воду. Неки људи су потрчали и извукли је из воде. Неки су говорили да је она већ неколико пута покушала себи да одузме живот. Раскољников одлази на место злочина и код молера почиње да се распитује о телима и локвама крви. Вратар га је изгрдио. Истерали су га на улицу мислећи да је пијан. Опазио је некакву гужву и кренуо да види о чему је реч. На земљи је видео прегаженог Мармеладова. Раскољников га одводи кући.
Катарина је кукала гледајући мужа крвавог. Раскољников је смирује. Она је послала ћерку Пољечку да оде по Соњу. На вратима се тискала гомила, која је посматрала све као неко славље. Сви су на окупу: госпођа Липавексел, доктор који саопштава да ће Мармеладов умрети сваког часа. Стиже и свештеник који обавља исповест и причешће. Стиже Соња и лети оцу у загрљај. Она га грли, а Мармеладов умире на њеним рукама. Раскољников обећава Катарини да ће он сносити све трошкове сахране и одлази.
На вратима се судара са Фомичем, а мала Пољенка трчи за њим питајући га за име и адресу. Обећао је да ће навратити сутра. Одлази код Разумихина на забаву, али убрзо њих двојица одлазе код Раскољникова у стан. У стану затичу Дуњу са мајком. Потрчале су му у загрљај, али их он тера да иду, јер му тренутно није добро. Саопштава им да он не жели тај брак и да не прихвата никакву жртву. Разумихин их одводи, извињавајући се што је мало попио.
Желео је да им буде од користи, а пре свега пријатељ. Вређао је и Лужина, али им обећава да ће ујутру доћи да их извести о Раскољниковљевом стању. Дуња и мајка су биле рањене Раскољниковљевом суровошћу и бруталношћу. Плакале су тешећи једна другу. Разумихин долази и саопштава им да је све у реду и да не брину. Оне му показују Лужиново писмо у коме је Лужин захтевао да Раскољников не буде присутан на вечери. Одлучили су и одлазе код Раскољникова.
Када их је видео обрадовао се и обећао да ће што пре наставити са студирањем. Добијени новац дао је Катарини да сахрани мужа. Сазнаје да је и Марфа умрла. Мајци је причао о девојци која је умрла, а којом је требао да се ожени. Волео ју је, јер је била сиромашна као и он. Затим упозорава Дуњу да одлучи: или он или Лужин. Она упорно тврди да се неће одрећи тога брака. Дају му Лужиново писмо и он чита. Поред свега што је прочитао, оне су биле упорне и говоре му да неизоставно дође и то са Разумихином.
Улази Соња и позива Раскољникова на опело. Раскољников саопштава Разумихину да је имао код бабе залог, па би хтео да се обрати Порфирију за помоћ. Чак и да је био код бабе 3 дана пре убиства. Њих двојица одлазе код Порфирија. Ту затичу и Заметова. Порфириј га саветује да му је најбоље да своју намеру пријави полицији, а да претходно напише пријаву. Порфириј је одавно чекао да дође Раскољников, јер су имена свих залагача писала на хартији. И сви су саслушани осим Раскољников. Чак је и од Фомича сазнао да Раскољниковљеву бригу о повређеном Мармеладову.
Раскољников их је све презирао. Мучило га је и то да ли знају за његову посету бабином стану. Затим су почели да причају о злочину. За Раскољникова злочин је соцојално питање; за Разумихина протест против социјалног уређења, јер средина пропасти људе; Заметов говори о Раскољниковљевом чланку о злочину. Раскољников се зачудио, јер је први пут чуо да је његов чланак објављен. По Заметову људи се деле на обичне (који не крше закон) и необичне (који могу да га газе). По Раскољникову необичан човек може да дозволи прекорачење своје свести, али само ако се бори за неку идеју. За њега је узор Наполеонова моћ и сам Наполеон, који је био крволочан''...
Наставиће се...
Нема коментара:
Постави коментар