Можете до миле воље да ми псујете матер или мајку, како више волите... Можете до миле воље... Јер ја сам јалово смеће... Смеће које плута и никад стати неће... Све плута и никад неће, мира да донесе, али ће зато још веће ране да нанесе... Каква болест, каква беда, каква лудост, какво понижење...
На почетку хартија, увек неисписана, изгужвана, празна... Моју хартију никад нико увредио није, осим која кап чаја или кафе, кад закачим и проспем случајно, неспретно... Лукаво измишљене приче... Даље измишљам... Но, паметнији смишљају и умишљају...
Бол, туга и патња нису јалови... Напротив, много су живи, живљи од већине из гомиле... Гомила која дели све на право и криво, на право и неправо, на исправно и кварно, на исправно и неисправно... А мени све у даљину равно... Питам се, да ли сам криви и неправи човек, да ли сам кварно и неисправно биће?... У гомили јаловог смећа, ко сам и шта сам?... Куда идем знам!... У даљину равно... Можда променим план, па одем ипак на Марс...
У последње време, латим се једних те истих речи, к`о пијан плота, што `но каже наш мудри народ... Све једно те исто вртим у круг, к`о детенце кад првом звечком пред својим носићем крене да врти, па се и удари...
Колико би гомила дала, да бар на трен зачепрка по души туђој, јер своје нема?... Колико би гомила дала да завири у мисли туђе, кад своје нема?... Јалово смеће каже: ''Изволите, лепо зачепркајте и завирите... Слободно... Само напред''...
Кад крене тим наизглед безазленим инструментима, гомила да гребе и струже по души живој, било би људски да буде нежна, а не свирепа, јер то много боли...
Гади ми се гомила таквих... Од бола повраћам, но на задати бол не узвраћам... Од бола посрћем, но на задати бол се не осврћем...
Јалово смеће с` грешком, корача и плута даље...
Нема коментара:
Постави коментар