Ниси тужан, ни гладан, ни жедан, ни прогнан, ни протеран, ни заборављен, ни заробљен, ни понижен... Ниси тужан, пријатељу... То ти се само учинило... Биће да је то кап кише или пахуља снежна, у твоје око, случајно канула и капнула... Главу горе, пријатељу, па да ствари баш овако стоје и постоје... Знаш, како лепо кажу - после кише и снега, Сунце гране и дан лепши пролећни сване... Само да осване...
Од неке силне силе, од неке силине, од неког удара, прсла брана, па поплавила насеља, поплашила људе... Воз искочио из шина... Земљотрес... Можда буде и цунами... Клизишта... Свуда по свету нека опасно критична стања... Ванредна стања...
Јато џивџана цркуће и данас, док снег опет сипи ситно попут најфиније самлевене соли... Дивим се птицама, посебно џивџанима... Само је човек метиљав и смотан, да преживи зиму и хладноћу... Чине се опаке и ружне ствари, а добру се неком свеопштем тежи и нада... Не може тако бити... Неће на такав начин ништа на добро бити... Неће на добро изаћи... Но, добру се надати мора...
Модре мисли, мењати за мудре мисли, а то значи присилити и приморати самога себе, да мислимо добро о свима и о свему, иако ни све, а ни сви, нису добро и нису добри... Природа нам спочитава још једну лекцију, свих ових минулих дана... У најави свих временских прогноза, стоји да ће тих немилосрдних хладноталасних спочитавања бити још... Потрајаће, богме, ова зима... Пре бих рекла, као да је управо почела...
Дубоке скривене тајне поуке, сигурно постоје у свему томе и овоме, али ми не знамо које... Хоћемо ли напокон ојачати кроз све ове недаће и мучења, или ће нас опет све сломити?... Избор је лично ваш... Не дозволите да вас ломе и сломе... Безобразлук међу људима, највише међу браћом, не јењава, чак се распламсава до неслућених глупих размера...
Одсуство свега што би се могло назвати и окарактерисати као добро... Нема добра и доброте... Ја је тражим, али не налазим... Ја је гледам, али не видим... Зашто су неки људи, извините на изразу, постали ''кучке''?...
Понижен човек и посрнуо човек, не верује више никоме... То је тешко за схватање... Тешко за схватити... Брзо се тргни из малодушности своје, еј бре човече... Главу горе, по ко зна који пут лепо ти кажем, људски и пријатељски, видиш ли да може и горе...
Нека је све чега се такнем и за шта се машим, илузија... Баш та и таква илузија, мрвицама своје илузорности ме поји и храни, крепи и снажи... Нека не звучим више нормално и нека сам опет полудела, али то сам ја... Пуног имена и презимена... Ја, сада, данас и овде... Овога часа и овога трена...
Нисам копија ничија и нећу то ни да будем... Нисам ни слепи следбеник, оних чији слатки пут води и одводи у амбис и понор... Нисам ни оригинал, али ме оригинали плене и дају ми мрвице неопходне снаге, оне за преживљавање...
Живим за први најлепши дан, који ће после овог лудила доћи... Живим за зрак видљивог топлог Сунца, који ће после овог кијамета неизоставно пред очима нашим синути и засијати... Живим за тај призор од неизмерне радости и помоћи... Живим...
Нема коментара:
Постави коментар