Почетак поста... Милопојно ћутање носим у срцу... Спокојно пишем нову песму... Осамљено сањам цветове жуте мимозе... Смишљено обуздавам тупи крик и урлик оштри... Орошено јутро с` мирисом трулих јабука просутих по блатњавој авлији... Бљештаво ћутање на рубу ћутања косим, у срцу носим... Лагано ромори развигор великопосну молитву своју... Бескрајно у инат без ината живим живот у пролећној срчаној радости... Сложено кроз ћутање пијем стихове музике неме... Сурово зимско време заћута бестрага и побеже, нестаде... Смешно у етру зажубори незалазно пролеће... За 22 дана стиже пролеће... Нечујно под светлим небом плаве боје размишљам о буђењу из тешког зимског сна и полусна... Милопојно ћутање носим у срцу и од срца се осмехујем срцоликом Сунцу и белом паперјастом облаку... Пролеће у облаку, у ваздуху, на лицима, у срцима уличних шетача...
Нема коментара:
Постави коментар