Ново мислено поље отварам... Мисли невероватно брзо продиру и путују кроза сва пространства, кроза сва времена, кроза преживљене векове и кроза све даљине, које кроза стакла далековида, осматрам, само посматрам...
Само исправне и добре мисли треба усмерити и проследити даље... Шта ћеш, кад се догоде и оне друге мисли, са великим НЕ испред... Мислена конекција, чуда ствара, али и разара... Још, кад би се само пласирале и вртеле мисли позитивне, скроз на скроз, па где би нам било краја...
Неке би ружне појаве коначно требале да схвате, да је крајњи рок и последње време, да пусте и оставе... Да ли ико тражи, да га више било шта, вуче за рукав?... То нико не воли и није баш пристојно...
Све што је било у рукаву, истрешено је, тако да више нема шта да се истресе и истреса... Остала је само смрзнута рука, коју ако наставе безочно да трзају, можда је ишчупају или поломе, унаказе... После ће остати, само унутрашња постава трула, старог подераног рукава... Да ли коме треба парче хладне и танке поставе, што се олако цепа?...
Што већи притисак споља, то већи отпор изнутра... Нема притиска... Подеран рукав нигде не пролази... Реч по реч, мисао по мисао, реченицу по реченицу, некако слажем ову словну питу... Трагове сира, проналазим, без много уља и соли... Мирише бљутавост на све стране...
Пахуље снега још увек ситно ромињају, а покривач бели полако нараста... Птице и данас цвркућу... Сетим се народне загонетке, која гласи: ''Беле коке с неба пале, наша врата затрпале''...
Избегавати стрехе ових дана и бацати поглед на све могуће и немогуће правце и стране... Опасности вребају, нарочито с` крова... Оштре леденице и отежали снег, што непридвеђено пада и случајне пролазнике угрожава... Нису сви чули за снегобране...
Сетим се обредно-обичајних песама, званих - додолске, којима се призива киша усред сушних страшних дана... Треба запевати песму, неку нову, измишљену, како би ове пахуље снега стале, а мраз бар мало олабавио и за који степен више попустио и бар око нуле или неки плус допустио, дозволио...
Једна дода бога моли,
ој, додо, ој додо ле!
да престану снежне пахуље,
ој, додо, ој додо ле!
да окопне сви снегови,
ој, додо, ој додо ле!
да престану јаки мразеви,
ој, додо, ој додо ле!
да освану благи дани,
ој, додо, ој додо ле!
Реч по реч, мисао по мисао... Хајде, да наслутим да удари, не киша, већ лепо и нормално, зимско време, без суровости, несреће и непогода... Постаћу додола... Огрнућу шал око врата, на руке ставити рукавице, а на главу шубару и поћи тако кроз шуму... Закитићу се гранчицама оморике и запевати песму додолску... Вртећу се као чигра, у тој игри... Заиграћу коло, уз жељу да нам свану бољи дани Сунцем окупани...
Нема коментара:
Постави коментар