СЛОБОДИ...

Небо плаво промукло ромиња
над долинама вечних тишина
и бледе необичне снене сенке
у срце су даљина посуле капи
у сазвучју љубичастог гласа, а
под тужним врбама лишће мирно
у тишини вечери опало мре у
непомичности тромог ћутања
и време испуњено минутом
тајанственог утихнућа, као
усред сетне воде реке, која
хладноћом јежи модрину те
немирне површине, кроз почетак
јасности сањања и свих умирућих
свитања без довољно сјаја у
хитрости плавог вапаја, над којим
киша исплаче своје згужване капи
кристалне од висина кроз мрак
згасле и умором мрачне од
трулежи сна у откровењу дана
космичке ужасне непознаности
на почетку који беше пустош
без обличја и ведрог плавог облика
ту где још нечујност битношћу
протутњи кроз чудне три свете
осветљене стране, којим дух од
вечности броди, док тако трудно
стихове своје кроз певање неке
песме за вечност не ослободи...

КРТИЦЕ...

Кртице подривају коров и
ништавни детаљи искрено
лажу, а речи као изречене
цртице, прозрачно лају и
активацијом мисли кроз
бескрај, најбоље трусне
дефиниције као да дају и
пејзаж јутарње магле у
сивилу новог дана у још
једном истрајавању, у
дотицању и протицању
скромном нестицању и
вода што хуком преко оне
стене хучи, над којом и
тмина погнуто ћути и до
своје непровидности још
увек строго држи, а јато
птица вртоглаво миче и
за брда кристална замиче
у зазорном продужетку
треће рунде, без краја и
почетка, то сенке јесени
кишом потапају онај трк
и први врели срк тек
скуване кафе, за зимске
споре дане и од пића несна
подављене јаране и све 
проваљене гнојне ране и
сутра опет неком сване у
ове сиве кишне дане... 

УКЛЕТА ПЕСМА...

Ни у овој уклетој песми
нема добровољца, који
би се упустио у оно
тајанствено спуштање
на само дно једног
песничког понора,
у само језгро, тог врло 
осетљивог сензибилитета
у овај јесењи вир хладноће
испретуране мислености
при обликовању капљица
своје мале представе света
са огледањем душе у
устајалој бари људске
пакости и патње, док се
јесење боје разливају у
рађању речи и без речи
кад утисци изнудише
свако ново промишљање
као светло што светли
плаво, док ми окрај пута
узабирасмо паћутке и
патрљке из колекције "цвеће зла"...
 

У ТИШИНИ ЖУТИХ ПОЉА...

Под кишом речи назови поезије
колико је све то губитнички у 
време за љубави игру прича пуна 
лоших духова и нежне прозе за 
снове и када се то мене мање тиче 
светови, сећања и њихова генеза 
портрети у прашини бескрајног 
пејзажа под месечином из лековите 
захвалности у касни час истискују 
мрачне елегије, а путеви у неме 
тишине, неизвесност бележе у 
жељи за сабраним пољима у један 
џак, а покаткад и сунчева светлост 
под псеудонимом размишља о 
неурамљеним скицама из градског 
живота за доброчујност благовести 
кроз троструко сновиђење оне
објективности, кроз аутопортрет 
нашироко изговорене молитве у 
врту који су оплакивале мртве кише, 
без проповедања о уметности речи у 
камену исклесаног хвалоспева, у 
вечитом сусрету оног сутра, у 
сабраној промени прворођеног 
тријумфа, у ерозији свих утвара 
кроз неслична присуства у несагласју 
похлепе, где сваки лист трули посебно 
у тишини жутих поља, док опет 
искрчујем опорост дана и сва слова 
у магловиту зору, у част мрачног сонета, 
кроз отисак речи у песми првопласираног 
бола, кроз одсечке незаинтересованог 
унутрашњег модерног плеса, без сувише 
стреса или беса...
 

ЗАМИСЛИ...

Замисли празан удар светла
и сувише борбене мисли 
под копитом оног камена
у телу жабе, где бејаше то 
снага воде, удар горма, чак
котрљање стене или ситне 
капи на обали оних времена у 
испарењу просвираних сивих
успомена на језику врха оне 
литице горде, одакле хладан
поглед буни искре поезије ове
уплетене у власи свелих трава
и згажених малих људских права... 

ЗАБОРАВИ ОСЕЋАЈЕ ЛИЧНЕ...

Из муља моје трозубе утробе и крезубе употребе
реч у славу нове мисли храбро шета са шољицом
јогурта, на унутрашњи начин прозрачне сенке, као
жртве људски прогута све ближе осмишљена
ћутања и догађаје о којима пише, у непозваном
удару ветра о уклете планине стрмог песничког
врења и леденог зимског хтења и мрења, у презреном
утешењу земље изван људског заједничког бола,
где камен кида и трује трпезе бисерне, клонућем
живог умирања и увирања међу мучне редове, тек
синуле песме и идеје, кроз стихове тишином опалог
лишћа у минулости надахнућа Поезије, улепшаном
истанчаношћу духа, што осмишљава отворене преломе
рана и заборава и умирања у игри гостољубивог
прескакања свих животних променљивих несклада
и драма, ту где вино чешће прошапће место песме, 
тајанствено и свечано, кроз изобиље бола и доброте, 
без гласа што ћутањем сваку тишину само ојача
и својим ништавилом појача, па тако свој ехо и надјача...

НОТА РЕ...

Нестале су све те ситне капи
јучерашњег испуњена као неког
закаснелог отрежњења, док 
данашња мисао опет преклапа
уморне очи над подневним
умноженим празнинама, као
какво крупно и усправно споро
умирање, са трулим дахом још
једног угинућа битка, од све те
бујне радости, што ни кроз реч
више не придодаје ону кап за
сазвежђе садашњег озбиљног
одгађања живота, ту где капи
задобијеног умора тежином
своје данашње глади, те нејасне
убиствене досаде по травњаку
и мравињаку полусна ГРЕБЕ и
устајалим баруштинама жедно
напаја и то гласом сваког оног
немог проклетника што не уме
да се ДЕРЕ, па му тако оспоре
вредности неслободе, а он и 
даље БЕРЕ капи туге дуге и
све те угашене пламенове ВЕРЕ,
ужасавајуће тужно и чујно, као
кроз стихове своје да покаже
како муцаво и СЕРЕ, па тако своја
празна обећања у мутној води 
још једном са поразом ПЕРЕ...

ПЕСНИЧКИ ДАН...

Песнички дан почиње увече
на поду у природном молу...

Песнички дар почиње изјутра
и Реч као најимпозантнија
грађевина неког старог времена...

Реч као темељ цивилизације
уклете и Реч тај величанствени
храм сада већ срушен без трага
са остатком Господњег олтара
где Песници приносише Реч
ту најсветију жртву на камену
Часну Трпезу кроз сузе изливене
на пучини одушевљења за
океан замки и искушења,
за валовите таласе вода, за
грешнике разних типова, за 
жене што животе посветише Богу, 
што оплакују своје грехе...

У миру Речи да се помолимо:
Отвори моја пуста уста и научи
ме Речи Твојој, Ти Речи Живота, 
Ти централни нерву Космоса...

Ту где се круг затвара
Ту где је најсавршенија Реч
она најкраћа и најдубља...

Комбинујем Речи, где
свака Реч је увек Реч 
у малом
у цик зоре
у освит зоре...

Речи победничке химне појем:
Слава Речи Твојој...

Речи као музички мотив
и Реч благу снујем
Реч благу опет чујем...

Нека проговори свака људска Реч...

Прилепљујем се за Реч Твоју...

Речима стихословити
Речима славословље узносити...

Душа Космоса - нека жена
Глава Космоса - човек од блата...

Дух, душа и тело
одсеци бесконачног времена...

ЈЕСЕЊЕ СЕТЕ...

Стварати жути плод гордости,
слично највећем спајању вапаја
и умореног шапата, у свитања
смерног страха и људског праха,
у трави нестајања, у капи залеђене
крви, кроз болно кружење путање,
над оштрим тоновима слутње и
данас без наде у чудесне зрачне
зраке, што дах природе буде и
снаже, у вечном ходу лепоте
избрисане, без осврта на нереална
свитања, у малим истинама тужних
кошута, плавих од мириса дуге туге,
ту где језеро тамно сваки жагор 
блистањем својим дави, у последњој
мрзости и смрзлости, на обали 
јесење сете и њене свирепе жетве...

ЧУЈЕМ...

У корену кишом
испраних сећања
ЧУЈЕМ немирни
лавеж уплашеног
и згужваног псета
ЧУЈЕМ усуда у
модрицама како
слепо тумара преко
мојих складних
рамена, ЧУЈЕМ
спутаност ветра
што по земљи
пуже и громовима
струже људе - те
најбедније црве...

ПЕСМА БЕСМИСЛИЦА...

Можда још само у песми
могу да се запитам: зашто
је свако дубоко животно
питање, оно што га зову
још и егзистенцијално,
одвајкада јако сложено и
комплексно и зашто су сва
та силна мишљења тако
бројна (многобројна) и
толико противречна...

Шта као ми само песма
открије тајну ствари, која
не трпе никакве дефиниције...

Шта ако ми само песма
открије и покаже да је
и стваралаштво почесто
(да не кажем - јако често)
онемогућено...

Шта ако ми само песма
прећути да човек и није
неко стваралачко биће...

Шта ако ми само песма 
прећути да човек по свом
призвању и позвању све
мање својим језиком
сведочи о свему ономе
што види, чује или доживи...

Песма бесмислица у којој 
неке крајње тачке или
неког оквира (рама) нема...

Песма залутала у
теоријске атракције
и апстракције...

Песма унутар срца спава...

Песма где се и не назире
неко суштинско или
кључно питање...

Песма која издаје
суштину смисла...

Песма без космичке
димензије и адресе...

Песма бесмислица...

СУНЦЕ...

Осунчан хоризонт размичем
међу прстима небеског грања
испружена корака у тишини
садашње среће, ту где јутарњом
маглом обрисах све јучерашње
кише, а у вечно зачеље белих
снежних врхова похраних онај
грумен туге из кога опет данас
зрачи СУНЦЕ искром живом,
разливено и преко небеских
тишина оног једног процветалог
песничког заноса и опет песмом
нектара и златним светлом све
омамљене пчеле срца, вредне и
то СУНЦЕ среће процветале
ћутањем ветра напијене свог
тог небозрачног светла и речи
изливене у крчагу красноречивом
кроз светлост што СУНЦЕ у ову
хармонију природе дарива за
освит сваког златног чуперка у
капи октобарског нежног Пролећа...

ОКТОБАР...

Скупила се уста у овој тмини
октобарска небеса подбарна
кишом хладном квасе поља
јутра склизну под маглом немом
језерска вода непрозирно ћути
а лишће под дрвећем опет трули
и птице су сапрушене том сетом
под непомичном тужном сценом...

Гране су модрином уплетене у реку
кишни су дани расквасили блато
и тек по неки одблесак корака
излоканим асфалтом се отима
џепови старог капута крај пута
свој ситниш неприметно губе
збиља је као пустош крута и груба
каљужа за ђонове опуту плете...
 

УВОД У РЕЧ...

Кишом присећања дишем кроз РЕЧ
Почаствована сам буђењем РЕЧИ
РЕЧ се опет и изнова уселила унутар мене
Кроз РЕЧ боље чујем
Кроз РЕЧ и тајне дознајем и разумем
РЕЧ моје наслеђе слатко
РЕЧ добре целине издваја-одваја
РЕЧ музиком ћутње зазвучи у мени
Дар РЕЧИ ако икад проговорим
РЕЧ најдражи плод мога срца
Пун осећај душе у само једној РЕЧИ
РЕЧ начело Песника
РЕЧ без одступања
РЕЧ настаје
и РЕЧ опет нестаје, али никад не престаје
Нико не долази РЕЧИ, осим кроз РЕЧ
Нико не долази себи, осим кроз РЕЧ
РЕЧ у тежњи за вечним савршенством
Кроз РЕЧ Истина се потпуно открива
РЕЧИМА казујемо и славу Господњу
Преиспитујем РЕЧ своју и сваку
РЕЧ није мртва
РЕЧ је она виша сила што узрокује све
РЕЧ је и прва и последња
РЕЧИМА се изражава
РЕЧИМА се описује и дописује, али и потписује
РЕЧИМА се ствара и вара
РЕЧИМА се и разговара
РЕЧИМА се договара и одговара
РЕЧИМА се оговара и преговара
РЕЧИ у Човеку вазда мора да ИМА као ДИМА...

МАНДАРИНЕ...

У том свом разграђеном оку плавети
импулс пренаглашеног умора изумире
и вртоглаво последњим напором воље - 
трза разлисатне кришке умртвљене
мандарине, што има да части пред
упрошћеном љутњом и том хладноћом
напуштеног даха, док своје горко
слатке наранџасте сокове живота
халапљиво грца, скрајнуте на мањем
стакленом тањиру тек пробуђене
мртве природе, са тупом жељом још 
једне кише ништавности пред истим
посусталим расипањем кроз битке
празнином изгубљене и присуством 
данашњег гњечења унутар пострижене 
мисли од немисли све до немилости
пред лепотом сваке капи кишног 
бисерног трептаја и са спорадичним 
вазнетим маглама пре захукталог
првог покретача речи, остављеног под
речни камен измештеног хоризонта,
тамо на пропланку плаветнила одакле
у око накапају све половне успомене...

ПАПУЧЕ....

Цигарета се растапа као сва смисленост
оних тернутака што дремају светлуцањем
враћених дана, управо овде и сада, када
ме заборав походи мирисним звуком
сањивих остатака жутог лишћа брезе
испод још недовољно опустелих грана
у јесењем обрису октобарских магловитих
стаза, као кроз мистичне тишине умотане
у подобност сваке речи бесконачне Поезије
као у првом ходу нежне плишане ПАПУЧЕ 
што једноставношћу увезане сатенске мале
машнице помало измами згасле успомене
што их јутро лепотом својом привезује
за сва она складна ткања звиждуком душе...

СТРОФА КАТАСТРОФА...

Разјапи ћутњу и
подивљалу слутњу
у навечерје
свога простаклука
душо
неопростиво жива
док под ноктима
сева муња
још једног
песничког надахнућа
све до сванућа и
кроз повучени дим
одахнућа и
прегнућа
ради достигнућа
кроз беспућа
кроз сва окрзана прућа
без плућа
и пусти да се
кише проспу
у мрачна јутра
у три материне
строфа и катастрофа...

ПРЕД ТИШИНОМ СРЦА...

Пред тишином срца
погледи постају НЕМИ
недовољно СЛЕПИ и ЛЕПИ
усклици душе СМЕЛИ и СВЕЛИ...

Задовољство плавог дима повученог
у ТАМИ и звезда тек по која што ме
одблеском неприметно МАМИ, а
ваздух ноћи толико оштар да ме
лавеж паса ДАВИ то писак птице
небом песму одважно зори да ЈАВИ
ко бат крадљивих корака над дуплом
кривином у свом трагу немицања САВИ...

Истанчани жмарци на спљоштеном
јастуку чела врела ХЛАДЕ ноћ, а
песничку реч црвоточи у пехар
непечене глине у време МЛАДЕ
месечине и њене МАГЛЕ кад
мисли постају нове МАЛЕ и све
мање стрмоглаве угашене ЛАВЕ...

Штрудла умешена без труда у
стомаку ШТРЕЦА, а човек се
на звук промаје БРЕЦА и душа
му негде високо нечујношћу ЈЕЦА...

Кад РИМА СВИМА ИМА да ИМА
бар једно добро слово без НАДИМАЊА
око закоровљеног ИМАЊА без САЊАЊА
и ТРАГАЊА са све више слепог ТУМАРАЊА
и пожртвованог ДАВАЊА у дан овог свог
неумитног ТРАЈАЊА ко живог ИСТРАЈАВАЊА...

14-15. октобар 2014.

ПРОЧИШЋЕЊЕ...

Почетак јутра остружем са 
зидова подлупљених успомена
и пустим најпријатније звуке
тишине из сваке капи
прашине да кроз ваздух
мале собе потраже своје
распршене ноћне снове...

И баш као да у том смислу
плеса прашњавих искрица
једног од присећања удахнем
честицу за дан што већ се
разлиста кроз низ нових
питања и асоцијација у
недоглед свој да заблиста...

Плавим ћу димом проћи
до прочишћења и нечујно
досегнути испод жила и
корења свог размишљајућег
жића тамо где сваки умор
копни унутар живе топлине
охлађеног срчаног језгра...

ЗАШТО???...

Зашто нас увек испије исти јад
и ограничи простор и време???

Зашто низ кичму гребу зебње и
грче се здробљене крваве вене???

Зашто биће изнурује дилема и
назеб те превелике сметње???

Зашто стрепње од прогоњене
сенке паралишу све Идеје???

Зашто???... Зашто???... Зашто???...

ЈА НЕМАМ ВИШЕ СЕБЕ...

Излила је синоћ туга 
сву тупост тренутка
и снагу сваког новог бола.
Остало је ћутање тренутка
ко мртва вода
и прах од белутка
и капи сузне у оку потока.

И киша је благо лила
и све у назад, у прошлост
да нову рану врати
и открави, опет окрвави.

И сва тупост и празнина ћути
то немоћ, ништавило слути.

Магла октобарска и 
хладноћа пуста, 
све назебе 
ко мучење 
по кичми доспе.

Нема снаге да покрене
лако ми читате са лица.

Ти као камен стојиш 
и не мичеш
Ти мратв предмет 
и ништа више.

Твоје биће рањено и болно
Твоје биће мртво и не више живо
Ти робот што нема воље
Ти машина што издише
Ти човек ниси више.

Нема допадљивости
окретности неке.
Ту нема потребне савести
Ту нема тражене одговорности.

Ти ништарија
ни то ниси.
Ти неки чудни дрхтај
што те слама.
Ти промашено живиш.
Ти не смеш о промашености 
ни да мислиш.
Ти мораш да лажеш и
да ћутиш,
да се мучиш.
Ти самом себи сваке ноћи
најстрожије судиш.
Ти бедан и немоћима јадан.
Ти не можеш више да ваљаш.

Бол и сузе које лију, а
шта откључава исту рану
никад незараслу.

А што исту рану истим дубиш???

Ти плачеш да родиш
још једну песму туге
песму бола
песму тешку
да несреће горе нема
о радости никад више.

Жалост да појача
све твоје сузе,
а чему сузе
кад сва снага ти се узе
и само те умор обузе.

А што сузе
сад одједном
тако груну
и што ноћ сузна 
опет поста,
зар није доста???

Што бол и што туга???
Што нема куда???
Што нема бољег пута???
Што све иста рана воли???
Што све болно???
Што све жалост???
Што све рана давних дана???
Што све туга???
Што све суза???
Што све мука???

И кад се спеку сузе ове
да ли ће моји видици
бити бистрији и бољи???

Ја немам плећа 
за сво то бреме
ја немам снаге,
ја немам време.

Ја нема више себе.

Каква туга бити опет
тако сузан, тако проклет
тако узан, тако узак.

Ја једино пуне очи суза
наспрам поуздања
могу песми још да дам...

6-7. октобар 2014.

ЈА ЧОВЕК-ТРАГАЛАЦ...

Псујем од сванућа до свиснућа
као кроз тишину једног ћутања
Ја Човек-Трагалац, што спознаје
сву сигурност најплодније самоће...

Пролазим нетрагом као кроз
прозрачно измицање у реч
пред мноштвом свих животних
сложености разливених мисли...

Разоткривам Поезијом овом
сва она успела и неуспела
остварења стиха и стила, услед којих
и гомила ћутања у бескрај се вине...

Замирише живот на она сјајна
недокучива ишчезнућа смисла
под маском свих разочараности
још са прага извесних пролазности...

ГРУДОБОЉА...

Без речи
у прамену мисли 
сибирска магла
преклапа
небеска платна
о прах
јесењег лишћа
промрзле калдрме
тамо где
уклета стрепња
у тешком
искашљавању
бола
узнемири јутра
ко своја плућа
болом сваког
новог чуда
тамо на
ивици страха
у грумену праха
где човек
жилаво
кроз трајање
од грудобоље
неке нове
страда...

ЛАДИЦЕ ПРИСЕЋАЊА...

Са последње ладице присећања
покретљива река слова, као
да одмиче кроз светлосне
године, тамо где жагор нове
стихове загрева и у њих ко у
брушено стакло, погледом
видике над хоризонтом пресеца...

Раздобља необично решена
да спрече осећаје песничке
идеје, те мисли кроз зубе
оцеђене у оно и ово врлетно
време, у сложно бреме, где
затечено клонуће суровим
гукањем, себи гради насип
чистог искуства без дражи...  

Дивота заравњане пустоши
у чудне одсјаје јесењег јутра
и стравично сабласне магле,
где осмех јаукања размажено
окомита брда у прозебла
и грозничава плућа скупља
да над њима покаткад новим
клонућем искашље муљ
наталожен на дну свога носа... 

НЕИЗМЕРНО НЕИЗМЕРНИМ...

Кроз неизмерно временско 
пространство поезије
што га омеђи камен међаш
ове могућности једне мале
уметничке спознаје и опажања
као кроз замршене лавиринте
ништавила и тог свог њеног
безинтересног посматрања
у поставци објашњења и
идеала, значења и назначења
свеукупности тек неких
подношења уморног трајања
где свака угода речи од стиха
над неизмерним простором
времена јесте у превазилажењу
једне јесење обичности, као
кроз посматрање догађаја,
а ради тражења бар неке
унутрашње мудрости дубље...
 

САБРАНИ СТИХОВИ...

Снагом идејне непобедивости,
речи као да су опет отргнуте
од оног бурног и многотрудног
преиспитивања, углавном све те
збуњене колебљивости што сада
разматра повратак нелогичности,
тако упорне доследности, као кроз
напредак свих поставки једног
одумирања и ишчезнућа о јесени,
што не захтева живе покретљивости
мисли и извртање сматрања, и где
успешност, крочи у неупсех све те
снижене заосталости у сабрању стиха...

Време тај подлац у сметњи суштине
кроз спорост усаглашава ритам и као
да мора да заоштрава сваки садашњи
тренутак, оног израза особене 
мудрости, на путу најхомогенијег
успеха једне битности, као кроз
смелост у трулости сваког протицања...

Мотив у развитку не запажа ту јасну
битност детаља у неравномерној
снази уопштених питања, тамо где
закључак теже изналази области
свог унутрашњег малог стварања...

Мисао чија снага разгранато опада
са сваком стихијом, при покушају
прожимања суштине и особито сагледане
сваке важности и тачности, подједнако
превазиђених остварења у процесу
преозбиљних животних система...
 

ТРУЉЕЊЕ...

У здружена прво јесења загушења
кад оснаже крајње септембарске
маглуштине, с` вечери и јутра, кроз
тај неми последњи издах, а над
згуснутим површинама, модре
речне воде, у чудно проређеном
грању, где још ретко угибају тло
одавно изникла грбава стабла...

И жуте су власи, помодриле од
новонастале влаге, обузете 
маховином, буђањем и гађењем,
као и труљењем, а пре стегнућа 
од стране, притајеног надолазећег
мраза и мрака, а капи кишне
пиште под кораком сваким, где
и жиле немилосно у блату даље
пропадањем струје и труле...

Грозничавост једног познања,
где ровита су и на изглед добра
стабла, и брда под којима шишти 
подземна разорна вода, тамо где
на трулеж и труљење, заудара
јесен у мору снуждених киша,
тамо где у блату нестаје и мре
свака надчовечанска идеја лепа...

ДУХ МУЧНИНЕ...

Дух мучнине у нама
више прозаично, него
празнично, као да неће
смети рачун свести, да
крочи у огромне тешке
речи,  што о врхове
страна и даљина, без
знања, кроз бескорисности
тужне воље, а неће бити
боље, обара о коловозе 
стабла и уморне од сјаја
замрлог заборава, кад
препокрива неутешне
бескраје, недостојне
песме, заспале у сржи
прегореле снаге и сваке
нове живе ране, смрзле од
прве јесење слане магле...

ЈЕСЕН ЈЕСТЕ...

Јесен јесте
кишном капи
разастирала 
сиви плашт
уморне 
светлости
над немогуће
хладним 
изданцима
свих тих 
кишовитих 
дана једне
исплакане 
суморности
и њеног 
ништавила
док под 
крошњом
срушеног 
и скрушеног
посеченог 
столетног 
храста
као кроз 
све мање
чујан шапат
зацврчи 
болни писак
трулежности
окупан 
новим тужним
сазвучјем
при прелетању
мрачних 
галаксија
свог тог 
бесконачно
устаљеног 
поретка
Космоса...

ТЕЖЊА...

Варљива тежња једног изласка речи из непознатог, при свакој новој огрубелој опклади, још тежих заблуда, у свој тој разноликој тежњи за нечим, можда, бољим... И невољност једне људске скучености, унутар сасвим обичног свакодневног окрзаног рама, као да неће све те тежње довести у саму срж оне суштине, најдубокоумнијих мислених проницања или порицања... Тежња за ужитком у добродетељи оне речи, онесрећиће, покаткад, све оне људске истраживачке проузрокованости, мудрости древне... И као да је тежња овога пута, бесконачно ограничена свим својим немоћима, пред снагом само једног краткорочног тренутка оне мисаоне нејакости и нејасности... И нема ту оне неодољиве способности, да почесто продужи ону потребиту реч, нити да проширењем увећа, спознају једног од обриса данашњег стварања... Затворена су пространства оног освештаног добра и као да клонуће воље бива све веће, са сваким новим порастом умора, удруженог са притајеном малаксалошћу писања или дисања...

СЕНЕ ЈЕДНЕ УСНУЛЕ ЗЕНЕ...

Прождиру полумртвилом
сене једне уснуле зене
прах суштине, стишане
кроз последњи трзај тог
искиданог заборава, у
заласку умрле свете идеје
раздуване од непомичне
стрепње, са својим ходом
бестидног потмулог шума
на површини моје песме...

Немиле су бесконачности
малаксале од туге, са тог
крвавог свода, што језом
звони о камене хриди, 
сваког новог здробљеног
свитања, кад растаче туга
помрачење сваке светле 
сене једне уснуле зене
и трулеж свемира, а све
од зебње осушеног напора...

Кроз празнину одасвуд, као 
да песнички полет преспава 
на дну уснуле зенице и
свечано поднесе подсмехе од
изгладнеле модре сене, у
ћутању ужасне пурпурне 
непостојане идеје и њене
безнадежне радости или
сваке нове убијене жеље...

Отроване разливене слике
кроз бескрај, расклопљене
песме, на одважна чена
кроз нејасно време разнесе
и акорде бола међу престале
откуцаје од стиха до стиха
у лажи као своје најсветије
ћутање вечно скрије и у
прашњаву глину нечујно 
под своја сломљена ребра
за вечни спомен зарије...

БЕСКРАЈНЕ СТЕРЕОТИПНОСТИ...

Реч без могућности било каквог осмишљавања, може ли на почетку преточити сву количину наталоженог умора у поље тек неког сугласја, у ону кап најкомплетнијег размишљања, ове мисли сада у повоју и те тек омалене вероватноће нужности једног слепог исказивања кроз реч...

Јесам ли универзлано порицање најјачих принципијелности оне бивше људскости, кроз сва она прошла мишљења изреченог, без расправе и без смисла, у анализи занемарујуће истинитости једног сервираног опажања...

И да ли је људски ум оспорен тим мноштвом питања, све те бескрајне стереотипности, при тумачењу сада већ дрвених традиција још древнијих времена...

А рађање мисли као да наивно се инфицира управо захтевима умора те свакодневнице, строго предложене и подложне неумитности људске скепсе...

Без проналажења и сналажења, као да реч ишчезне у човеку у оно поље пољуљаности сваке вредности...

Интуиција не разјашњава узрочно последични импулс крвотока, а и вероватноћа сваке непотпуности своди се на општост преуморног стања, при свакој немогућности потврђивања позитивног смисла...

А време незадрживо налази путању свог протицања и порицања, као кроз сваку нову мисао...

Реакција без могућности трансформације у акцију и обратно...

Човек није у стању да ствара и последња реч, као да суптилно одумире пре неопходног назначења кроз онај исказ, што нужно наговештава све мучнине и негације властите воље...

Променљивост постојања без снаге и без потребе за неком ширином применљивих објашњења...

Дугорочни процес свеузајамног умора, тек нејасно сазнаје немоћ свог бесциљног истраживања...

Мисао у некој фази распадања, све више подлеже ништавилу и суморним расположењима у ове узвишено осликане дане будуће...

Самовредност човека изграђена до испод вредности сваке нуле и сиромаштва духа, са напретком пропадања кроз мрачне ходнике тих давно прошлих и добро утврђених концепција бескрајне стереотипности једног људског ума...

 

БРЗИНА...

Брзина још једног згуснутог и
загаситог питања, са стилом,
уклопљеног у приличну масу
и количину километара, као да
сићушним првенством пролаза
коначно непостојање изазива
изнад свесне неиспланираности
међусобно изнемоглих идеја...

Неподношљиве су новине тог
уређеног избора случајних 
призора и ситуација, без
признања слободно ослобођених
присећања, а говор још увек
као да није спреман да прислони
краткотрајност те брзине, једне
свакидашње изгубљености...

И док над долином висе пројаве
сакупљене ревносне топлоте,
све представе као да немо
настављају са одлучном
прецизношћу да превазилазе
непоновљиви сувоњави ветар,
једне идеје суморног тренутног
самоодржавања, пре него ли
време заћути кроз шкрипу 
познатих глупости свакодневнице...

Збуњене и половичне јутарње
магле, на развалинама и
олупинама појединачно сталног
времена, истински као да се
саживе са сваком пригушеном
идејом и снагом ветра, као кроз
оно зачуђујуће размишљање
једне развучене звучне слике
у страну малог реда и нереда...

КРОЗ ПРЕСАХЛУ СРЕЋУ...

Мисао у отицању, ка далекој
громади стене и пресек равни,
као мноштво посечених кружних
путања у искреном слагању
прелепих испружених речи, што
низ галаксије вечери ваздух креира
кроз пресахлу срећу једног малог
одрживог тренутка, а стихови и 
вечерас дотичу све мирисе ваниле
и са развученим сећањем нестану
у тихости згужваног ништавила... 

ИСЕЉЕНЕ РЕЧИ...

За вратима остављам самотни умор
неочекивано засађен у пролазној
мисли и нејакости, надгласаних
грлених мишића, као у она промукла
јутра, тог блаженог напора при
прперичавању прошлих дозивања...

У том изранављеном говору јутра
преплетене су мреже хронике
једног отежаног дисања, као у
идеалним наборима и напорима
све тањег гласа, потрешеног једном
беспомоћношћу властитог пораза...

Неповратне старе снаге кроз исељене
речи, разливене у ништавилу јутра,
не могу да оправдају сву прећутаност
празних димензија бивших дубина...

Отужни магловити пејзаж, тек исплови
као кроз  трепет недоречених делића,
тог једног малог незнатног одушевљења...

Промрзли су осмеси остали слеђени у
забачености једног људског срца, као
погубљени дим угашене цигарете...

И тако без неустрашивости у давнине
похраним сву скупљену неумитност
трајања и лепо упакованог истрајавања...

КИШНА ЈУТРА...

Нижу се ниске кишних јутара,
над копном лепљивим од магле
и њене дивљине, што са сваком
новом мишљу, повлачи у себе
све бесмислене хладноће тихог
испаравања и истрајавања...

Скривена узалудност случајно, као
да трули у излизаним браздама
оног ћутања, што гута кусе и туђе
добронамерности те њене водене
нераздељене модрине јутра...

И свитања тек као да место ње
проклијају у згурене линије
једне границе, што са камена 
превале пут своје издржљивости...

А поклекла храброст, као да
ниоткуда назире отроване
пролазности, што одвећ снажно
дробе и последњи напор снаге...

Свет тишине у простору тог
смотаног постојања, као да
мисао чини гушћом но што
њен извор може да објашњава...

Тренутак који досеже видике
пресечен од вишка вике, пред
признањем једне њене, сада 
већ другачије кишне песме...

ВЕЧНО ИСПУШТЕНИ ЗАБОРАВ...

Подригују 
белине 
од 
гладне 
жеље
поражене 
пред 
изразом
величанства
што 
у 
безосећајности
дарива 
речи
променљиве...

Клатно 
откуцајима
збија 
шалу
а 
низ 
магле
прошапутају
скамењени 
шапати
кад 
мисли 
расуте
склизну
у 
час 
неке 
славе...

Источена 
поезија
у 
непогрешивости
свог 
ужурбаног 
часа
из 
душе 
ће
одлепршати
у 
плави 
бескрај
своје 
властите
складности...

Кишна 
кап 
оцртава
хоризонт 
даљине
и 
својим 
нитима 
прошлости
дотиче 
небо
сањиво 
од 
тимне...

Из 
пролазности
назначене 
мисли
тек 
мало 
ће
размахати
свој 
сноп 
светла
у 
касне 
часове...

Модрина 
њеног
ништавила
тргаће 
препознатљиве 
истине
у 
свом 
полусвесном
поигравању
расточена 
кроз 
звуке 
вечно 
испуштених
заборава...