УРУШЕНЕ ОВЕ ТУГЕ...

Испод таванице урушене ове туге

занемела од непомичности неке дуге

растерујем тромим дахом јутра

све што изрекох  у немоћи оној

затрпана данашњим прахом својим...

Уморна од нових надражаја

срце ми иште кап преображаја

као светлости кад се излије река

у непреболном току свих изрека

покривам се чудесима овим...

У несагоривој милости небеса

скровишта ћу мог озидати мост

па у ћутању немом започети пост

рањена од ужаса подлости 

поткопаћу сваки свој криви пут... 

"NEK NAM DRUGI ZAVIDE"...

Na Siciliju putujem sa Floberom u torbi - moj izbor... A zašto???... Zato što je "francuski književnik... sjajan stilist, pesimist, skeptik i nepristrasan posmatrač činjenica, protivnik građanskog licemerja"...Dugo iščekivane dve nove knjige pristigle mi malo čas na čitanje... Ovu ću čitati tek kad se vratim... Ipak, putujem sa knjigom jednom, ali vrednom...SREĆAN MI PUT... LEP PROVOD... TOPLE LETNJE NOĆI... MIRNO MORE... IZLETI PRIJATNI... SVE DIVNO... SVE DOBRO...Flober stiže... Samo što nije stigao..."Pun je Mjesec kao masnica"...U ovo genijalno veče svaki stih se utapa u razmišljanje moje... pa tako ovoga puta doista ću biti dovoljno daleko... ni manje ni više, nego na Siciliji...Pitam se, pitam se: da li će mi uskoro stići moj Flober... Ako ne stigne, moram ići po Njega...Večeras mi je sve do Sicilije ravno...Da li ću umeti dobro da pričam i izgovaram engleski, kao što sam umela dobro i da pišem...Najlepše se na svetu plače sam...Između mene i vas stameno stoji neuništivi kineski zid...ZASLUŽUJEŠ NAJBOLJE I ZATO BUDI VESELA...Tirkizno, tirkizno, tirkizno - volim te, more...Ne živimo li u vremena kada su neke zveri postale odviše pitome, a anđeli odveć divlji...Posve je danas glupo i naivno pevati kako tobož umiremo za nekim... zar nije lepše kazati: živim sa nekim...Što se mene tiče sa moje strane - neka su vam svi putevi prokrčeni, prohodni i čisti ma gde god da išli...Ovako lepo iskezi zube i nasmej im se slatko u brke... Ovako im se isto nasmešim kada su u dilemi pa se priupitaju da li sam gospođa ili gospođica... Znaju oni dobro da sam Ja večno zakleta Gospođica Lalović... A pošto smo do sada igrali previše pošteno i čisto, red je da zaigramo malo PRLJAVO... Pusti dušmane neka đavo ih nosi...Bog nije bio moj drug i zato ja nisam okrenula još jedan krug...Ako ste sve olako izmislili, onda izmislite Me i kad me nema...Lakše sam podnela mržnju onih koji me ne vole odvajkada, nego licemernu ljubav onih koji me lažno ljubiše povazdan...Život je plav... i biti car... i biti sam...Moji FB prijatelji su oni sa kojima se družim u stvarnosti, koji mi u kuću dolaze i sa kojima pijem kafu... sa kojima imam kakvu takvu priču... koji me se počesto sete i koji me zovnu... koji me delimično razumeju...One koje nisam primala na javi, još manje ih primam u snovima...Ja ne mogu da verujem da je došao i taj dan da uzmem svoj kofer i koferče i okrenem leđa i svima kažem: good bye i doviđenja...Poenta je ispariti i nestati upravo onda kad je okolo nas doista sve najlepše... Mesta je premalo, pa zašto ga ne bi ustupili onim značajnijim...Kako će me neko gledati, da li ovim ili onim očima, Mene apsolutno više ne dotiče, a i ne zanima...Malko me uhvatila nostalgija pa slušam domaći rok, jer tamo dugo dugo neću moći čuti jezik naroda svog...Besni psi i kučke, sada mogu do mile volje da laju pod mojim prozorima, Ja dobar deo jula neću biti tu... A za posle ćemo videti...Život jeste onda čudo kada ranjene ptice ipak uzlete, polete i daleko odlete...Stvari lagane, najbolje idu uz laganje...U mom najnovijem koferu, biće da će se nešto novo i mnogo dobro probuditi...SREĆAN MI PUT...JA SAM SPREMNA I VRLO SPRETNA I NEOPISIVO SREĆNA...Moj mali ručni prtljag teži oko 4 kg i tu sam dobro prošla...Moj kofer teži blizu 22 kg, tako da sam super prošla...Ostalo mi je još samo da operem kosu... Sve sam dobro sredila...I tako ja letim visoko baš onog datuma koga i treba da poletim, a znam i tačno vreme svoga prvog leta - no neću da Vam kažem... I letim taman u ono vreme i stižem u još bolje vreme na Siciliju tako da i taj čitav dan imam vreme za prvo kupanje i izlazak i obilazak... Malo pre sam provela pa oko dobra 2 sata u svom divnom kupatilu... Sređivala sam se i depilirala... Od svega to mi je najteže i najmučnije bilo... No, sad se osećam za 3 kilograma lakša... Išla sam da dokupim neke čokoladne grickalice da ubacim u kofer... Sve je odlično - fantastično... A i večeras mi stižu Mr Flober i Mr Dejvida Herbert Lorens ..., koje nosim u torbi srca svog...Malo je onih kojima se od srca i nasmešim kada ih vidim... Ali, hvala bogu - ima ih... Sasvim dovoljno i dosta... Taman...A što bih sutra... Zar nije bolje što sam malo pre usisala kućnu prašinu i grinje... Drugo usisavanje posle 20 dana (setim se tog divnog 10 juna kada sam dobila svoj usisivač)... I tako kad neko čuva svoj stan i vodi računa, sasvim je dovoljno jednom (ajde i dva) puta mesečno utrošiti snagu na usisavanje... No, usisavanje kućne paršine je odličan vid fizičke aktivacije, em proradi i cirkulacija... Ja sam uvek vredna...A za večerašnje goste, domaći kupovni išleri (nije iz moje kuhinjske radionice)... Prijatno...Čekam da prestane kiša... Moj naredni korak jeste - farbanje ogradice na južnoj terasi... A na proleće treba da postavim 4 žardinjere...Ovako bih Ja volela rasplet narednih nogometaških događaja... 

Brazil-Nemačka i Holandija-Argenitina... No u borbi za finale da igraju Brazil i Argentina... Za treće i četvrto mesto, neka igraju Nemačka i Holandija... A svetski prvak u fudablu 2014, neka bude Argentina...Još jedna mala kućna potrepština... Kad mi dođu prijatelji, da otvorimo pivo... Opet nešto što vuče ka tirkiznoj boji...Kako je juče bilo milostivo nebo i divan dan - idealan za brzu vožnju... A danas, stvarno neko grozno vreme za vozače... I po ovakvom ne bih išla ni na kakav put... No, lepo je za toplu kućnu atmosferu... Živeli...Ne sme ništa biti prazno na stolu, stoga u činiju nabacah kajsije zrele...Još juče sve započe tirkiznom bojom... Kupila sam iljuštilicu iste takve boje...Prosto nisam malo pre mogla da odolim... Čim sam ugledala ovu tirkiznu činiju, morala sam da je kupim... Jer za tirkiznom bojom, svako leto, moje oko "poludi"...Idem da upržim koje jaje i da se nabokam belog mladog luka... Da se oprostim sa mrsnom ranom... dok ne počne post od ponoći... A bacih i pogled na brda... Tamo preko u daljini već tuče kiša...Nigde nisam pročitala... Čudo da nas time ne bombarduju...Sutra počinje post... I trajaće svega 12 dana... Pa izvolite, da se malo ispostimo... Prijaće...Dostojevski: "Ја не само да нисам умео да постанем зао већ уопште нисам умео да постанем било шта: ни зао, ни добар, ни подлац, ни поштен, ни јунак, чак ни инсект. И ето, сад таворим последње дане у свом углу, дражећи себе злобном утехом која ничему не води"...

KAD PRAZNINE ISPUNI TUGA ili MAGAREĆA TVRDOGLAVOST...

Ipak, ljubaznost je ključ "uspeha"...Ako potencijalnom "teroristi" kažemo HVALA - da li ga to može nekako smekšati i omekšati, da ne čini više zla dela...Kada sve praznine ispuni tuga, onda je to blaženstvo...Biće da se ipak u životu ponajbolje drže tužni i povređeni ljudi...Jedino tugu ničim nije moguće iščupati... tuga se sa srca ne otrže ničim...Moje najizvornije i najprirodnije pravo stanje, jeste: večita tuga...I danas se u meni neosetno i polagano, opet nakupi okean tuge...No, ja ipak jedva čekam da odletim i lepo sletim i da opišem sve kako je tamo doista - iskreno i stvarno...Niko nije pisao, verovatno zato što se to više ne dešava, no ipak bilo bi lepo čuti kako neko pod nečijim prozorom tamo noću zapevuši serenadu...No, ko zna... Možda se provedem mnogo lepo i bezbedno, čak bezbednije nego da sam ostala ovde ukraj Drine da vozim biciklu...A možda se u svetu samo tako stvara panična slika, što biće podiže imidž teritorije... pa šta ako kojim slučajem podignu prašinu oko malog teroriste, a nakon toga neopaženo im se negde provuče i teroista još veći i gori...Vrlo je smešno da ne postoji opcija povlačim se iz putovanja iz bezbednosnih razloga, pa molim vratite mi uplaćeni novac... No, osigurani smo - samo ne znam na koliku sumu...I još jedan mali zaključak: svi teroristi imaju ili bradu ili brkove i to lažne...Tačno je da neke stvari nisam unapred znala, ali sam najdubljom svojoj intuicijom itekako sve osećala - predosećala...A kad se ja to pa nisam zeznula... Uvek se zeznem...Ja sam se mnogo "zeznula" što sam tako rano uplatila svoje letovanje i ko je mogao tačno da zna šta će ga sve sačekati pred sami odlazak na letovanje... Najpametniji su oni koji na 10 dana uplate i reše gde će... Ovako, kad neki sledeći put odlučujete gde ići - birajte mirne i nadasve sigurne i bezbedne destinacije... Ovako ko je uplatio ko ja i nemilice mora ići da mu uplaćeno ne propadne... Inače bih se rado predomislila samo da može...Nekad sam mislila da je najgora moguća stvar na celom svetu "mafija", kad gle čuda danas je mnogo strašnija pojava "terorizam"...Na Siciliji očigledno ovih dana jeste i belissimo i stravissimo... oće to naročito pred pun mesec...Mene krasi vrlina zvana magareća tvrdoglavost... A vas???...Postoje i takvi ljudski umovi i duhovi, koje i kad ubiju nije ih u stanju bilo šta više i ikada uplašiti ili ućutkati... Oni i mrtvi i ubijeni i dalje prkosno govore...Verovatno je to tako u prirodi ljudskoj, da žrtva nasilja obično najlakše prepozna nasilje...U ovom životu svakako treba ići dalje, no sa nasilnicima ni korak dalje...Kad čoveku postane najlakše i kad mu to teret spadne sa srca: tek onda kada pogodi ili ubode pravu reč, ma koliko teška bila...Sva dobronamernost koju su tobož milsili da čine meni, bilo je u stavri nasilje...Ja još ne znam tačan sat kada moj avion poleće, ali znam da ugovorenog datuma ipak poleće...Da poštedimo sebe od nasilnika svake vrste postoji samo jedno na raspolaganju: da se povučemo i dobro sakrijemo...21 vek doba kada sve više rušimo ljude, a podižemo nova betonska zdanja...Nijedno božanstvo, pa ni bog jedan, ne stanuje i ne obitava tamo gde se još uvek pribegava tupo nasilničkim metodama...Možda neko pomisli da su u životu sitnice sve, e pa ako je tako, onda neka se čuje i zna da su upravo "sitnice" izvršile bezbroj puta već do sada nezapamćeno i neviđeno nasilje nad mojom malom bednom neznatnom ličnošću...I nije važno da li sam živa ili "mrtva" - postoje ljudi kojima više nikad neću biti prijatelj...Slepo Poslušna Tukica više da budem NEĆU!!!...Živeli!!!...Sve što započne sa dve automatski vezane pobede, završi se trećim porazom...U svetu visokorazvijene špijunaže i stroge kontrole ljudi, moje novo ime moglo bi da glasi upravo ovako: V5 L7...Ja "napucane" dase ne volim da vidim ni na slici...Užice je jedini grad posle Beograda, kroz koji kad budem prolazila moram dobro pljunuti i otresti prah sa sandala...U životu postoje nezgodni "igrači" i kao što vidite Ja sam baš od tih nezgodnih igrača...Prijateljstvo je višak prtljaga koji ljudi počesto povuku kao rep za sobom na more... No, ja kao svaki izuzetak idem i od tog suviška rasterećena na odmor...Sve mi se čini da je moj stvaralački genije doživeo ozbiljan oblik paralize i oduzetosti trajne...Poslednji svoj strah koji treba da prevaziđem i preispitam, jeste taj kad se opet upitam: da li ću moći približno onako bar jedan stih ili list da ispišem...Šta to ljudi tačno nalaze (pronalaze) zavirujući u tuđe profile???...Ja sam Rosa Salvahe ili u prevodu Divlja Ruža, koja samo trnje ljudima u ovom životu pruža...Ljudi prolaze, odlaze i dolaze... no, još uvek nema onih za kojima bi bilo vredno okrenuti glavu...I naravno bez ovog malog moćnog muzičkog uređaja nikuda i nikada ne idem... imam radio da slušam i plus da ponesem onaj CD - "Joe Lynn Turner." - Second hand life...Ja na svojim letovanjima ne koristim internet (pa da mi ga daju i za džabe), tako da će doći do "prekida" našeg druženja dok sam na moru i odmoru... Čujemo se tek kad se vratim i sakupim neopisivo blago fotografija i beležaka...Od danas na FB ja sam nova ovde i imam samo jednog prijatelja-prijateljicu... Pomozite mi da pronađem prijatelje...Posle iščupanih radosti u meni je ostala samo još veća praznina i to ona koja ničim više ne može da se ispuni...Mojim licemernim "prijateljima" zabranjujem da me žale...Mogu mirno da letim, iza sebe ne osatvljam ništa naročito važno, pa čak ni na bioskopskom platnu... pa ako se kojim slučajem i "srušim" još bolje... Kad ovakve nisu poštedeli žive, ne treba ni mrtve...Takođe sam ovim preuranjenim pakovanjem kofera testirala izdržljivost i otpornost nekih mojih odevnih predmeta, jer peglu nenosim, kao ni kuvalo za kafu (pijem ledenu kafu ovog leta)... pa tako neću biti mnogo pogužvana, a ni izgužvana... pa iako budem - to je sada u trendu... no na meni se to neće ni primetiti...JA nisam Putnik, no ipak volim da putujem i bar na kratko od svega otputujem...Dobro je i lepo poneti što više stvari, jer to neku isgurnost daje, a ako ih i ne obučem baš sve i nije neka velika "šteta"...Čim sam dobila novu informaciju o dozvoljenoj kilaži, priznajem dodala sam dve haljine - neka se nađu u prtljagu...Biće da totalno "uništen" čovek, poslednje što treba da učini jeste: da ode na putovanje snova...Moj kofer teži malo preko 21 kg, a lepa vest jeste to što dozvoljena kilaža ipak jeste 23 kg...Danas je NEKO iščupao sve radosti iz moga srca...Čovek bez posla, čovek bez skoro svega, ponajviše zaslužuje da ostane i bez "prijatelja"... Misija uspela...Od danas sve manje "špijuna" i uhoda među mojim "prijateljima"... I ovo malo što je ostalo ne bi trebalo dalje biti "sablažnjeno"... Stanje je mnogo blaženo... Radujte se...Postoji trenutak kada čovek tačno spozna šta to kod njega samoga ne štima i ne valja...i tada čovek poželi da se promeni i menja...ne radi drugih, već radi sebe samoga...Svoj unutrašnji mir nesmeš žrtvovati ni za šta na svetu...Koliko novih puteva...bože moj...kojim da krenem???..."Kažu kao kad kisa rano pocne da pada gledaj sta ces raditi jer ce brzo i prestati a kad pocne kasnije kao jutros oko 9 gledaj gde ces spavati jer ce non stop padati"... Samo tako danas nije bilo..."Kada se borite sa nečim to znači da mu dajete energiju i samo ga činite jačim. REŠENJE JE DA IGNORIŠETE NEPOŽELJNE, A DA UZ POMOĆ VOLJE DOZVOLITE POŽELJNE MISLI"..."Dnevno kreirate oko 50 hiljada misli, što je prosečno 2 u sekundi. Verovatno i niste svesni većine misli. Ove misli tumače energiju oko vas putem uma. Um ne samo da tumači događaje nego se ponaša kao svojevrstan filter. Kvalitet tumačenja zavisi baš od ovog filtera. Uporedimo ga sa vodom u koju ste gurnuli štap. KOLIKO ĆE SE JASNO VIDETI DONJI DEO ŠTAPA ZAVISI OD ČISTOĆE VODE"..."Oslobođeni ste želja. Želja znači da ste nezadovoljni, a ono što vas navodi da želite je emocija. Ako se oslobodite želja to ne znači da nećete ništa imati, to samo znači da ste slobodni od fizičkog sveta. I DALJE VOLITE ČOKOLADU, A AKO JE NEMA BAŠ VAS BRIGA"...Prosto bićete zapanjeni koliko sam jaka - ko granitna stena... Bre...Veličanstveni zalazak...Nisam još čula da je postojao čovek, koji bar na kratko nije u životnim nekim okolnostima obraćao pažnju na sporedne, nebitne, nevažne i nepotrebne (sve te bespotrebne) stvari... To se desilo i meni... Pa zar vama, nikad nije???... No, naiđe kad se čovek najmanje ponada, onaj neopisivi divni trenutak, kada čovek spozna da je krajnji rok da ispred sebe postavi na zdrave noge po koji ispravan životni cilj... A sve to ne bi bilo moguće da se u nama samima na nekim određenim frekfencijama ne pokrenu sve one pozitivne energetske promene i svi oni vidni oblici promene na bolje... Ima li vaistinu uzvišenije misije od ove???...Samo se svojim srcem rukovodi i nema greške!!!...Ledenice...Hvala bogu, neki su se sami isključili, pa su me preduhitrili da ih sa liste isključim...a verujte ne bih se ni dvoumila za čas...Napravila sam malo kućno čišćenje...Ostalo je još prašine...Al sve je veoma lako ukloniti...Samo kad se krene napred...Teško da čelična volja stane... Nisam ni znala koliko se đubreta nakotilo...Jednom sam to uradila, pa mogu i opet... isključim sve nepoznate ljude, a zadržim samo one koje sam bar jednom srela... I meni će ostati sasvim dovoljno ljudi...Niti me dodajite u vaše grupe, niti mi šaljite pozive za koje kakve igrice... Svoje grupe sama vešto biram i odabiram... Ukoliko mi stigne još koji zahtev za igrarije koje kakve, isključujem vas... Pa taman bila prinuđena da vas sve do jednoga isključim sa liste prijatelja... Prijatan ostatak dana... A vi sada iskušajte moje strpljenje...Pa šta mi više treba...

Tope se molitvene letnje kiše, kao 

kroz svu tu količinu neizgovorenih reči, 

pa kao da stoje u vremenu i prostoru, 

učaurene u krošnji uličnih starih lipa...

Branko Ćopić "Orlovi rano lete: "Lazar Mačak, vješti brat,više vrijedi neg sav rat"..."Tužna zemlja i to trpi

da je Mačak Lazar krpi"..."Čekam napad, slutim šibe,sve se vrtim poput ribe"..."Nadmudrili ste me sonom Jamom, ali i Ja ću vam Podvaliti. Čeka Vas Veliko Iznenađenje. Čuvajte se - Čovjek iz Jame"..."Kolibica kuje Žuje.Nek se vidi, nek se čuje"..."Naš učitelj baš je slika,nos mu crven ko paprika!"..."Tele riče, domaćina viče:Zašto ričeš, izjeli te vuci?"...

Ivo Andrić: "... Vi živite ovde, ali znate da je to prolazno i da ćete se pre ili posle vratiti u svoju zemlju, u bolje prilike i dostojniji život. Vi ćete se probuditi iz ovog košmara i osloboditi, ali mi nikad, jer za nas je on jedini život"..."... jednog dana će i u ove krajeve morati doći sloboda. Ali davno je rečeno da slobodu nije dovoljno steći, nego je mnogo važnije postati dostojan slobode"..."Pazite da na vama fratrima, ne ostane istorijski greh da to niste shvatili i da ste svoj narod vodili u pogrešnom pravcu i da ga niste na vreme pripremili za ono što ga neminovno čeka"..."Pobednikovo lice je kao ruža"..."... i vrline jednog čoveka mi primamo i cenimo potpuno samo ako nam se ukazuju u obliku koji odgovara našim shvatanjima i sklonostima"...

СВЕТИ МНОГОСТРАДАЛНИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК МИНА...

Египћанин, хришћанин и војник, који је живео крајем 3 и почетком 4 века, у области Котуанској за време трибуна Фирмилијана. Беше то у време када су римским царством доминирала два незнабожачка идолопоклоничка немилосрдна владара: Диоклецијан и Максимијан, велики прогонитељи хришћанства. Услед тих немилих прогона, Мина напушта службу, па одлази у осаму пустиње и тамо отпочиње испоснички живот сав у знаку поста и молитве. Напустио је олако све: војнички позив, свој град и људе које је сретао, а који бише све даље од познања Бога. У пустињи планинској започиње свој суживот са најкрволочнијим дивљим зверовима. Пешачио је горама и пустим местима и тамо се учио највишим начелима Божијега закона у осами свога богомислија. Постом и молитвом умивао је своју душу, непрестаним молитвама славећи Господа. Прошло је неко време. 

У главном граду области Котуанске приређена је незнабожачка забава на коју похрли мноштво незнабожачкога света. Било је ту разноликих игара, позоришних представа, коњских трка и такмичења у гимнастици. Народ је све посматрао са усхићењем и узвишењем неким. А Мина преиспуњен благодаћу Духа Светога дође усред гомиле и светине те, испе се на једно "узвишено" место како би га видели сви, па својим продорним гласом попут грома одјекну гласно: "А Исаија говори смјело: Нађоше ме који ме не траже, јавих се онима који не питају за мене". Беху то речи Светог Апостола Павла из Посланице римљанима (глава 10, стих 20). Погледи се одједаред усредсредише и устремише на њега, ћутке размишљајући сви - одакле му таква смелост срца. Међу присутнима беше ту и градоначелник каутанијски и кнез Пирос (Пир), по чијем наређењу је Мина  одмах приведен њему како бих га пропитивао. Мина се представио као слуга Христов. Кнез га поче испитивати и тражећи одговор за исказану смелост и храбрости чин. Но пре него што ће Мина дати неку реч од себе, један од присутних војника препозна га и рече кнезу да он беше некада војник на служби код трибуна Фирмилијана. Мина све признаде како и би, па у наставку рече услед чега у гору осаме "побеже". Још рече како управо дође у град да изобличи њихова безакоња сва. Кад све то кнез зачу издаде наређење да се Мина затвори у тамницу и стави под стражу. Сутрадан по окончању великог незнабожачког славља изведоше Мину на судилиште. Кнез покушаваше да купи и приволи Мину на идолопоклоничку страну, нудећи му дарове разне. Но пошто га није могао речима својим приволети и убедити, стаде га свирепо мучити: па тако нареди да га 4 војника разапну и шибају док крв не потече. Беше ту присутан човек по имену Пигасије и он стаде молити Мину да се повинује кнежевим наређењима и да се као "тобож" лажно поклони идолима и принесе бар ту једну жртву, само да очува живот свој голи и своју кожу поштеди даљег мучења. Но, Мина га отера од себе храбро сведочећи да ће за Христа и умрети. Беше Мина пун трпељивости велике, па су му сва мучења изгледала безначајно ситна и мала. Мучитељи запањени тиме прионуше на то да Мину ставе на још муке љуће. Обесише га за једно дрво и почеше стругати гвозедом тестером. Нанослили су му велики бол и страшне муке, а он је својом хришћанском издржљивошћу поносно пркосио помогнут благодаћу Божијом. Следећи ниво мучење би још немилосрднији па почеше да му изранавњено тело трљају крпом од козје длаке, а након тога палили су му тело пламеном ватреним. Све време Мина је ћутао и није се бојао оних који атакују на тело трошно, знајући да му се душе не могу коснути. Задивљавала их је Минина красноговорљивост. Онда га ставише на последњу пробу и понудише му опције две: или да постане њихов и да му престану све муке или да остане Христов и да умре. Мина изабра остати вечно Христов војник. Понудише му још 2-3 дана да добро промисли и размисли. Но Мина категорички одговори да се никада Бога неће одрећи. Ово ражести кнеза, па изда наређење ново - да се разне оштре ствари и предмети побацају по земљи и прашини и да се туда вуче везано тело Светог Мине. А Мина је трпео и пркосио, а кнез је наредио да га још додатно шибају оловним прућем. Мучили су Мину јако дуго. Један војник по имену Илиодор рече кнезу за снагу трпљења и жилаву издржљивости светих хришћанских мученика и заиска Минино брзо погубљење. Тако кнез и нареди смртну казну. Мини одсекоше мачем главу, а тело му у огњу сагореше 304. године. Изван зидина града одсечена му је глава, а свето тело спаљено. Када се ватра утиша, неки верни и побожни људи дођоше и из пепела спасише неке преостале делове светога му тела. После неког времена ти остатци су пренети у Минино родно место у његов завичај у Александрију и тамо су часно похрањени. Касније на том месту подигнут је храм у његово свето име, што постаде место великих молитвених чудеса. 

Слави се и празнује 11/24 новембра.

И тако пред иконом светом и чудотворном светог великомученика Мине, у цркви светог великомученика косовског кнеза Лазра на Звездари, кроз ову моју безграничну мисао на Видовдан данас, надрастам ово ограничење датим простором и временом, неспособна да ускладим молитву ову своју малу, са молитвом оном тада, а коју бих желела да учиним славославном и данас, као и онда некада, не тако давно... пред иконом овом... јер и данашње бреме носим и немам снаге неке нове, па моје срце пусту планину иште да тамо нађе Онога Који се међу свим (не)људима тешко налази икад више...

MALTER...

Ştevan Raičković: "Dok čekamo ko će niz vidik što se mrači, otići prvo od nas, nem, sa dušom kipa ja odoh u bol. U sebe. Nek lišće me zasipa"...Rajner Marija Rilke: "I ove stvari, što žive od umiranja, shvataju da ih ti slaviš; prolazne one se uzdaju u nas da ih spasemo, u nas najprolaznije. Hoće da ih potpuno mi u nevidljivom srcu preobrazimo u - oh, beskonačno - u sebe! ma ko im konačno bili"...Kladim se u sve tovare ovosvetskog blaga i zlata, da neki ljudi ne mogu uopšte da se promene... iako Rocky  kaže: "Ako ja mogu da se promenim, i ti možeš da se promeniš, svako može da se promeni"...Pretučen nije isto što i potučen... Pretučen počesto vidi trostruko... a kad povrati snagu, potućiće jednim udarcem one u sredini...Uvek je tako u životu: kad se čovek nađe na samo 3 koraka do ostvarenja svoga velikog sna, iznenada mu se sruši čitav svet...Tako je to u životu, kad krene da vas udara - udara vas ne sa jedne, već sa više strana... i zato mnogo boli...S bolom koračam putem Života. Sve je bol...Svaka čast očevima, no od kako je sveta i veka - ovaj svet su vaspitavale i stvarale požrtvovane Velike Majke... Tako da tek danas niti ima srca, niti ima reči, a niti ima očeva..."ŽIVOT ME VOLI I PODRŽAVA. BEZBEDNA SAM"..."KO NA BRDO AK I MALO STOJI, VIŠE VIDE NEGO ONAJ POD BRDOM"...U životu ste ili heroj ili žrtva - treće nema...Čovek je promenljiv, pa stoga i nepredvidljiv (nevidljiv) i zato sve više igre nekog slepog slučaja..."Dubrovačka vlastela je volela knjigu"...Imenice kao što su: pijanica, kukavica, varalica, skitnica, tvrdica, ulizica, budala... itd...Neslaganje je najprirodniji životni vid ili oblik...Život nije rečenična kongregacija, tako da ne treba očekivati bilo kakvo slaganje nekad možda međusobno povezanih delova..."Čudan materijal nam je dat za zidanje, dani, sati i godine, a san i vino su nam let (?)"...(Malter)...I s naporom i bez napora, u obe varijante reč je o priloškoj odredbi za način i taj oblik (vid) konstatuje prisustvo (odnosno odsustvo) nečega, što će usmeriti način realizacije radnje (misli se na glagolsku radnju)...Moja upornost i snaga izdržljivosti, otpora i žilavosti, kao i trpljenja koje dolazi spolja, ima takvu ulogu da pokaže kakva je uloga svih njihovih oblika i vidova ispoljavanja u strukturi jedne ljudske konstrukcije i egzistencije kao što je ova jedna moja mala neugasla i neuništiva izviiskra...Za ovu predstavu, dame i gospodo, nema više karata...Nešto razmišljam: prazne poruke, verovatno šalju prazni ljudi...Uvek hvala bogu ima i znam o čemu bih prozborila po reč koju... Naravno, sve se vrti oko muzike... I tako mogu da se otrgnem utiscima tuđih melodija... Naprosto imam svoj muzički tren, koji furam... I taj me ritam mnogo dobro kroza ovaj dan iza - sve u svemu dobro ljulja... Pa i sutra želim u nekom sličnom muzičkom pravcu da hodam... Laku noć... Uz mnogo uvažavanja i poštovanja prema Vašim muzičkim uzorima...Jak karakter iznad svega...Noć je bila više nego dobra...Na sva moja očekivanja i na moju veliku radost - nisam sanjala ama baš ništa... Pobijam sva narodna praznoverja...

"UNIŠTENJE"...

Ana Ahmatova:

"...Sve se zamrsilo zauvek,

Nikako da saznam

ko je sad zver, a ko čovek,

I kada će kazna"...

"Zvezde smrti stajahu nad nama;

Nevina Rusija ranjena

Pod okrvavljenim čizmama

I maricom crnom zgažena"...

"Mi, sve iste, ne znamo šta krije

Škrgutanje ključa najmrskije

I vojnički korak težak"...

Jedino svako za sebe zna tačno kako se oseća... Na svetu ne postoji još neko ko se u ovom trenutku tako oseća... Kao što ne postoji isti otisak prsta, tako ne postoji ni isti bol ili isto osećanje u dva različita čoveka...Duhovnošću izmučenom, umorenom, ubijenom i mrtvom čoveku i sve lepote i sva blaga ovoga sveta sada ne znače ama baš ništa...Ako sam ja bila slepa, kako to da oni koji vide najbolje oslepeše (oslepiše) kad meni poveriše tu mrvu malu...Još pre jednu deceniju ja sam označena kao jako loša persona, tako da je neoprostivo "povratniku" na lošem glasu kao meni, ukazati bilo kakvu "šansu", pa i ovu slučajnu jednu malu...Posle pretrpljenog 19 juna neke stvari više nikad niti mogu, a niti smeju biti iste...Ako sam čime bogatija, onda sam doista bogatija za još jedno novo skovano "uništenje"...U meni više nema one volje, a ni snage, kao ni razloga zašto bih ja negde više išla ili odlazila... nema interesovanja... ničeg nema... Lako je i to ponajlakše "uništiti" ovakve kao što sam ja, zar ne???...Ne znam kako zvuči: no, meni se na ovo letovanje i "odmor" uopšte ne ide i sve što pakujem i pričam bez volje je i tek onako iz čiste dosade... Znala sam Ja, da će mi se sav onaj polet i elan pokvariti... I pokvari se...Ja sam konačno sve upakovala što upakovati treba i to samo onaj neophodni minimum i moj kofer doista ima 21 kg i koji gram, no ja tako krećem pa kud puklo da puklo... i doplatiću ako zatreba... Preko 10 puta merila sam i pakovala i više na to ne rasipam snagu... Manje od ovoga ne može...Moje mogućnosti su neograničene. Divno je znati trajati u samoći...Za razliku od nekih literarnih junaka, koji su preferirali male, polunameštene i štišnjene sobe, JA bogami uživam i to debelo u svojih 100 kvadrata... Biće da sam se prjeorjentisala, pa otišla u hedoniste i one što vole komfor (mnogo prostora)...Još jedna sve češće zastupljena reč iz našeg prebogatog vokabulara: PONOS (engelski - pride)... Biti ponosan nečim i ičim se ponositi... Čovek jeste tako sazdan da mora biti ponosit... Biti ponosit na nešto... A možda to može i da znači da će neko dobiti po nosu... Čudna su ovo vremena...Da nije stare hartije i svezaka od pre 20 i više leta, ja uopšte ne bi znala da sam ipak i nekad bila i voljna i orna, a bogami i sposobna... Eto, to saznanje me teši... A, sad nije više ništa važno... I sad se pitam, jesam li to stvarno bila JA...U lepom obraćanju nekome, ponavljam reči, kojim kao da želim (a možda i ne želim) da naznačim i istaknem reč... I neću pobijati dokaze, ali ću zauzeti svoj stav... Igra reči... Vrednost reči... Čekam, poezija u umu da osvane...Ne samo prnje (odelo) da mora biti pod konac... Isto tako i novine, listovi, časopisi, lektire, knjige - ma sve mora biti složeno pod konac.... Ja volim red i urednost... Da sve blista... I tako stekao bi se utisak, da ja uopšte stvari ne koristim i ne pomeram sa svoga mesta... Fora je u tome što ja uvek sve pamtim kako je bilo, pa vratim na svoje isto mesto... Navika... I može da upadne i otvori ko god hoće moje ladice - uvek je sve ovako uredno i složeno...Može se sve to zvati kako god ko želi... Neko će reći: urednost, pedantnost ili perfekcionizam... Kako god - Ja u svakoj svojoj vitrini i ladici, volim da je sve na svome mestu... Tačno - previše uredno složeno i pod konac... I tako uvek znam gde mi je i šta mi je... Tako dobro organizovano funkcionišem... Ovo sam danaske peglala... I još, ali ne moram sve da prikažem i pokažem...Za razliku od juče kada sam sebi u popodnevnim satim priuštila skoro 2 sata divnog sna, danas sam isto toliko vremena utrošila na peglanje... Baš baš, sam se napeglala...Ako je po ritmu proze, tog našeg svakodnevnog pričanja, onda treba znati da su sumnje, kao i pretnje, mahom neosnovane... A ako je po ritmu poezije, tog nečeg drugačijeg, onda ovaj život doista postaje neobičan i nesvakidašnji...Kao i uvek, na neke reči, prosto, više i dalje - nemam reči...Kad porastem zvaću se Hamlet...Naiđu tako časovi u kojim se osećam kao izumrli jezik...Srećom ispih prvu jutarnju kafu i napojih kuče, a ono sad nestalo vode... Divota...Ako postoji noć u kojoj ne želim apsolutno ništa da sanjam, to je baš ova noć...Postoje ljudi koji nam nude jeftine ideje i trikove raznorazne... I mi za neke pokažemo kao neko inetresovanje, čisto da nas zarazna dosada prođe... No, postoje i oni drugi (naši ljudi) koje beskonačno volimo i poštujemo, ali koje poštedimo tih nekih gluposti, tako što im o trikovima ništa i ne kažemo...I uopšte nije važno šta čovek u snu usni (ako usni)... Mnogo je važnije šta na javi odluči... A još važnije šta pametno i dobro uradi...A kome da se žalimo kad nam sa desne strane sponzorišu i guraju pod nos neke sumnjive sadržaje...Muzika koju slušam često nije trenutak puste mašte, već je to ona iskra inspiracije...Od sebe nema potrebe da se čuvam, jer sebe poznajem dobro, najbolje... Bože, čuvaj me od drugih, od kojih se sve i da hoću ponekad sačuvati ne mogu...Nije da se ismevam, ja samo ne verujem u priče starih baka...Al ima jedna priča i neko verovanje... Kažu uoči Vidovdana pod jastuk treba staviti cvet biljke zvane Vidovčica...I dobro zapamtiti šta se sanja...Kažu i veruju da se baš usni, a posle se to i obistini...Tako ove godine prijateljice mi donele sa Lefkade tu biljku da stavim pod jastuk večeras... Posle mi druga prijateljica Vidovčicu pronađe oko Beserovine i ubere, da opet stavim pod jastuk večeras... I tako ja vidim koja je to biljka... Malog narandžastog cveta... Ma toliko je neprimetna... I skeptik kao ja uzme biljke... Već su pod jastukom... Metnula sam ih još danas u pauzi za čitanje... Setim se da ne zaboravim.... I živo me zanima šta ću usniti večeras... Imam dva struka biljke Vidovčice... Biće to duplirano pojačano dejstvo... A šta ako san omaši, pa ništa ne usnim???...

JA BIRAM...

"Priroda je moja Velika Crkva"..."Ja sam toliko apsorbovan u čudesima zemlje i života na njoj, da ne mogu da mislim na nebesa i anđele"..."Ne mislim da postoji način za one koji rade u službi zemlje - za zaštitu životne sredine, ekologa - da zaista privuku našu kulturu i vrate u uzajamnu ili održivu vezu sa zemljom dok skrećemo pažnju da ljude vratimo našim čulima, jer naši osetljivi organi su naš direktan kontakt sa ostatkom prirodnog sveta što nije isto što i apstraktan intelekt da ćemo se zaljubiti ponovo u ostatak prirode jer od početka do časti i vrednosti našeg neposrednog čulnog iskustva: ... ukuse i mirise u vazduhu, osećaj vetra, što miluje kožu, osetiti tlo pod nogama dok hodamo po njoj "..."Posvuda prolaznost je uspravljena do u dubine Bića... To je naš zadatak da otisak ovaj privremeni, prolazne zemlje u nama samima tako duboko, tako bolno i strasno, da je njegova suština da ponovo vaskrsne, "nevidljivo" unutar nas. Mi smo pčele nevidljivog. Mi divlje sakupljamo med vidljivog, da ga smestimo u velike zlatne košnice nevidljivog"..."U samoj dubini, molekularnog srca života, mi smo po suštini slični drveću"..."ISTINA JE ŽIVA STVAR, NIJE APSTRAKTNA. ONA JE DUBOKO UKORENJENA U ZEMLJI"... "O Veliki Duše.Čiji glas Ja čujem u vetru,i čije disanje daje život celom svetu,Čuj me, Ja sam mali i slab,Trebam Tvoju snagu i mudrost.Dozvoli mi da učim lekcije Koje imaš

skrivene u svakom listu i kamenu.Učini me uvek spremnim da dođem Tebi sa čistim rukama i iskrenim očima.Pa kad život uvene, kao zalazeće sunce,da moj duh može doći Tebi bez stida" - (Indijanska molitva)..."Moj deda je VATRA, moja baba je VETAR, ZEMLJA je moja majka, VELIKI DUH je moj otac"...

"JA BIRAM

Da živim po izboru, ne po šansi,

Da budem motivisan, ne izmanipulisan,

Da budem koristan, ne iskorišćen,

Da pravim promene, ne izgovore,

Da nadmašim, a ne da se takmičim.

Ja biram samo-poštovanje, ne samo-sažaljenje,

Ja biram da slušam moj unutrašnji glas,

a ne slučajno mišljenje drugih"...

Pre neki dan zatvorila sam uši... posle toga zatvorila sam oči... onda sam zatvorila usta... i polagano zatvorila sa dušu... i tek na kraju - zatvorila sam srce...

Što smo bliže susretanju sa lepotom nedokučivosti tek neke, kao da sve manje i manje imamo ljudsku potrebu da o istom i pišemo ili pričamo...Sve je dobro, ali bi najbolje bilo, kad bih mogla da se okamenim...Poezija jeste jedno od najsavršenijih izraza ljudskog stvaralačkog duha i izražaja... To bi trebalo biti more krasnorečivosti i po veštini i suštini, da se sravnja sa lepotom reči, čija je uzvišena srha, ali i cilj - ništa drugo nego do iskazivanje Istina, na načine koji nisu uvek baš jasni, ni ubedljivi, već mnogo mnogo zagonetni...U starim sveskama imam i jednu malu belešku pod naslovom "Žak Prever"... I ona će doći na red... Kad tad...Ko me je ičim zadužio???... A pamćenje imam ko SLON"..."Poezija mekog i nežnog štimunga"...A kamo sreće da smo našu mnogovekovnu duhovnost branili mnogo više umetnošću, nego mačem...Svaki dan po jedna nevidljiva ruka, zasadi ružu u neku rupu...Za neke ovozemaljske naseobine, takođe možemo upotrebiti naziv - "RUPA"...Višejezičnost utiče na proširenje kulturnih vidika...Da bi čovek bio svestraniji u svakodnevnoj komunikaciji, mora da poznaje i da se koristi, bar još jednim jezikom pored maternjeg... Recimo: engleskim...Po stazi života ponajčešće razbacujemo sitne mrve i male mrvice svega onoga što najviše volimo... I to je jedno veliko smisleno razmišlajnje, bez odgovora...Joše jedan prilog činjenici da je život veliko i neshvatljivo čudo: mi i ne slutimo koliko imamo virtuelne familije...CHAT - nekad "zabava", a sada izvor nepresušne stvaralačke inspiracije...Kada vam život postavi neko pitanje, odgovorite mu protiv pitanjem i tada ste postigli ključnu stvar...Ništa nije teško, a znamo i zašto... Ljudima treba govoriti upravo sve ono, što oni nama prvi kažu... I da vidite, kako je sve drugačije... Zar ne, dear???...Slobodno uzmite sebi za pravo pa mi lepo kažite kako se koja reč pravilno piše...kao što dobro vidite gramatička pravila mi nisu baš najjača strana...Hvala...Uskoro će prvi jul i ja se mnogo radujem mesecu julu... jer je tada moj rođendan... i radosnice će pevati keki: živela, živela i srećna nam bila...Svako treba da bude kovač svojih ličnih pozitivnih afirmacija, jer tuđe lepe želje, nisu i moje želje i ciljevi...Ponekad se svesno udaljim od pisanja pozitivnih afirmacija, a sve sa ciljem da malo odlutam i sanjam...Mi Srbi smo kao narod generalno govoreći ustvari poznati po tome kako malo volimo, poštujemo i cenimo sebe...pa tako u skladu sa svim tim uvreženim mišljenjem... nismo ništa kadriji u većem voljenu, poštovanju i cenjenju drugih i drugačijih...U nama samima postoje takvi svesavršeni mehanizmi samoodbrane... no najbitnije jeste da ih aktiviramo na vreme... a oni će nam poslužiti da opstanemo i prevaziđemo svako suludo vreme...Nije strašno kad pobrljavi neki od složenih kompjuterskih programa... Tužno je kad se to desi slovesnom biću kao što je čovek...Danas vam je došlo takvo doba, da sve što nije po našim aršinima i šablonima, jednostavno proglasimo sektom... i tako ugasimo svako svetlo...Moja kuća miriše na slatko od marela...Samo da znate...svakog muškarca je bar jednom dobro (izvinite na izrazu) zajebala neka žena...Pa zato će isti ti muškrci prema svako sledećoj ženi biti... cinično teški i nemilosrdno zajedljivi... Svirepi i do odmazde teški... Teško takvim sledećim i narednim ženama... Jedino blago onim ženama, koje takve još jedared dobro zeznu... A ima ih veoma veštih... Budite na oprezu...Najubedljivi su argumenti onih ljudi, koji kažu da ne treba nikome verovati..."Život je bio neopipljivo razočaranje, i on je često osećao nagrizajuću unutrašnju netrpeljivost prema nekim stvarima, ali je obično uspevao da je sakrije iza štita hladnog, uvežbanog humora. Ali ta netrpeljivost se sada pojavila, izlazeći na površinu kao para" - Šaron i Tom Kertis...

Šta kažu???...

1. italijanski jezik je za pevanje

2. francuski za diplomatiju

3. engleski za poslovnost

4. nemački za komandovanje

5. ruski za lirska i mistična izražavanja

UZROKOVANOST JEDNE POETIČNE SUŠTINE...

Šta uzrokuje jednu poetičnu suštinu???... Pisati i napisati Pesmu sigurno je veoma slično (ako ne i potpuno isto) kao tom nekom neshvatljivo-stvaralačkom i mukotrpnom tumaranju i traženju nedohvatljive i sjajne Zornjače (Zvezde)... I mora da je to isto kao i težiti nekom nedostižno-dostižnom Idealu, koji bi trebao opet da nas za nešto čvrsto vezuje i veže, koji bi trebao da nas priziva i doziva, ali koji bi trebali i da mnogo osećamo i predosećamo, pa čak i onda kada se iz nekih razloga, od tog Ideala i udaljimo... A da li je moguće pokrenuti Pesmu, bez svih tih tragičnih udesa???... I nije li baš taj tragizam ono što čini uzrokovanost jedne poetične suštine... Gde su koreni te uzrokovanosti???... Pesma možda treba da bude i ono lepo vinuće u daljine, a samo zato da bi nam to vinuće donelo bar neki san o odmoru, bar neko opuštanje, bar neku čistotu i bar neku harmoniju... Nije li svako opisivanje nastanka jedne Pesme, upravo bilo glavno goruća tema za razmišljanje kroza sve vekove vekova???... I opet taj neki tragizam, senke i pretnje... Pritisak palikuća i ubica... A Pesme - Pesme još uvek nema, jer nije prouzrokovana jedna njena poetična suština... 

ИЗВИНИ...

Од тог времена, када сам престала гледати наивним погледом на одузете оне снове и сате, одузета и обузета и без тебе и без себе још од тада и сада - када сам учтивој и уљудној речи пристојности тек неке своје, тек тако мало по величини слово изрекла све овде, па ту ситну реч учинила и опчинила, неискусно и да сам образ застаклила прождрљиво, халапљиво и алаво и сада, уз узвик вајкања, сваким делом, парчетом и комадом овог срца преосетљивог и преораног тешким плугом дана, што као прва непозната у математици у мени још од синоћ клеца, то слово "икс" као кад ме убоде шљивина оса у срж, ја ћу прошаптати овај мук и проговорићу шапатом у јунску ову сву ноћ, простодушно и искрено као некада што умедох ја, ако лажем кувала се ко ова зелен, ко ово поврће  у супи заљућеној тој, па још ужарена и усијана ко свемирска ракета при лансирању свом, па то кришом, потајно и тајно склизне у космоса ноћ, у ту безидејност црних рупа, у то одсуство идеја, кад рушим се и падам у блато, у сивкасто и помало сиво платно обавијам се данас ја, а тамо свира на углу октет тај свемирски састав од 8 музичара планетарних, а побожна песма псаламска заћути у мени, тако и на тај начин хемисфере ћуте, а ја начиним исечак и исек времена ниоткуд и ни са које стране, пристигла ти ниодакле, у свом том сићушном равномерном кретању похабане среће, као претоварена још од давнина, а само мало ћу да дремнем и дрекнем под папучом од ситних комадића кристала, попут нечега и ничега, као и све друге и остале бледости ове моје, извини ако сам ти одузела време...  

KAD NAMESTIM ŽELUDAC I IZLIJEM STRAH...

Pamtim i pamćenjem se svojim oslobađam...Ja sam neodgovorna, nepodobna i veoma nepoželjna osoba i upravo u svemu tome počiva moje najveće mrtvo more, pa tako toj poražavajućoj činjenici koja može još više da iscrpi sve moje potrošnosti može da se iskaže sva ona prašina umorenih stvaralačkih snaga...Povlačenjem odgovaram na sve što mi se ovih dana pod nos prinese...U mutnoj bari mogućnosti, ja uvek izaberem samo ono što će da me još više unesreći...Onaj ko nikad ništa korisno i dobro nije uradio za druge, još manje je kadar da to slično učini za samoga sebe...Snaga je u sklanjanju... volim da se sklanjam... uklanjam... to je moj jedini put...Trebalo je umeti doprineti vlastitoj zakržljalosti...Sve potrebno pustila sam da ode...Zakržljali ljudi kao ja, još više nazaduju...Ovo nije moje vreme... moje vreme je prohujalo...Gde god da se mrdnem ili da krenem, pronađem ono što ne želim: pakost i podlost...Postoje i takve stvari u životu koje čovek nikada neće da prihvati...Život je počesto takav da nam dolazi samo ono što nam nije potrebno...Sa osvitom svakog novog dana obogatim sebe za još jedno životno prisećanje koje mi pristiže iz prošlosti...I kad bolje pogledamo unazad: živima smo trebali samo "mrtvi", jer živi ne vole ponajbolje Žive...Sve što otkrijem u Životu i što dobro znam dugujem mom šestom nepogrešivom čulu...U moru vrebaju ajkule... u travi guje... na zemlji loši ljudi...Teško opstajemo zato što među nama postoji more guja...Pustinja, pa i čitav svet bio bi savršen da nije zmija otrovnica...Zmija i na fotografiji izgleda otrovno, opasno i opako... Jednom rečju - lukavo...Teško onome koga blagi tobož htednu da "zaštite"...No, dan vam može ulepšati namrgođeni dasa...Dan vam može "pokvariti" blago nasmejani muškarac smešnog imena i još plus sa pink kravatom...Trebalo je mnogo ranije voditi računa i paziti da neke ljude ne odbijemo od tora... Sada u tor ih ucenama i pretnjama iznova privoditi jeste odveć kasno i beskorisno... Ti metodi više ovde ne važe...Vodite računa kad se zagledate u sebe... Evo šta sve možete tamo videti...Divno jeste biti nevoljen i ostavljen... Ja i ne zaslužujem drugačije...Ja sam magnet za razočaranja...Ako je ikad išta živom čoveku bilo potrebno u ovom Životu, pa i meni, ne da mi nije došlo ili je odocnilo, nego će mi sigurno doći u nekom vremenu u kome neću ni postojati kao prašina kosmička...Odkako znam za sebe JA sam zatvoren tip ličnosti, tako da trajem i ostajem zatvorena do samog kraja i svog poslednjeg daha na svetu ovom... Tako da zatvorena za sve što mi na put ikada stane...Nisam uspešna... Nisam bezbedna... Nisam spremna da uživam... I valjda zato u ovom Životu dobijem sve najgore...Ono što JA očekujem, mada i ne očekujem jeste: da budem zaboravom pokopana...Ovozemaljski Život me nikada nije ni voleo, a ni podržavao, no šta da kažem: JA sam ipak nekako preskačući prepreke istrajala i to na svoj osoben način...JA sam sve teža i teža u smislu "sklapanja" nekih smešnih novih virtualnih prijateljstava... No, još sam teža u stvarnosti i živoj realnosti... Zato bolje izbegavajte i zaboravite moju malenkost...U moja današnja pesnička pluća, nisam udahnula ni miligram katrana, nikotina i ugljen monoksida... (20-2=18)...Uspešnost jednog od mnoštva vidova života, mogla bi biti, ako ništo drugo do osedlavanje svakog svesno novog i neponovljivo nesvesno lepog, stvaralačkog duela...Iskra stvaralačkog Ja, mogla bi biti probuđena, samo u retkim momentima, pred kojima iskri i sama njena suština...Utvrditi srodnost nerazumljivih letnjih kiša, što poreklo vode, od slučajno probuđenog slova i stvaralačkog spokoja, u tom nekom višem traženju smisla, kao kroz vekove i umetničke nove poetične forme, a sve jedinstveno i drugačije, ritmičnošću svojom ukazaće na još jednu delimično sagledanu vrednost... Ta nepregledna prostranstva u svima nama, brzinom mita, o svemu i o svačemu, put promene kao kroz oblike sadašnje, a sve za jednu kap iskonske snage kapi kiše i njene suštine...U epskom ništavilu, kiša povezuje tu predmetnost, još ne izmaštane funkcije okamenjenih svanuća i kao da težište poezije, prebacuje na potonuća među zbirke osmišljenog vremena... I tu kao da jeste sve usmereno tom neuhvatljivom melodijom večerašnjih gromova i svetlih izostavljenih poetskih slogova...U, jeee...Kakav pljusak...Moradoh da zatvorim prozor... Oće kiša unutra... No, ja i dalje osluškujem gromove i kapi kišne što lupkaju zvonko o oluke...Kiša letnja, ispisuje svojim kristalnim kapima, neki govor nemušte trajnosti, kao kroz ono vreme i beskrajne vekove, kroz ove prostore, koji i na kraju ovog dana, slobodnog trena, treba iščitati kako valja, baš kao i ove odjeke gromova, sa mrakom skovanih brda, što se nad rečnom krivudavom putanjom, osmeliše da prolome, tek svojim zvučnim i nebeskim bleskom, svojim neuhvatljivim munjevitim tragom nekoliko praskova u nizu večeri, kroz koju rušte sporadične kiše..."Moja sestra Heroneja bila je lepa, jedno oko dan drugo noć, i osećala je kako joj rastu nokti na rukama, a ja Manasija Bukur, nisam joj nikad okrenuo leđa, kao da je hleb"...Dobra književnost jeste hleb naš nasušni, čije su sve mogućnosti zadivljujuće prebogate i neograničene, upravo svim onim što se divota i sreća može na ovoj zemlji da nazove...Jedna od životnih zanimljivosti, jeste i ta, što vam svi ti prijatelji iznenadno i odjednom, postanu nešto kao najbolje "frendice"...Slušam, kako kiša, veličanstveno rušti...Miljkovića je ubila prejaka reč, a mene "ubi" pusta nekultura kolektivnog duha...Današnji "visoko književni tekstovi" se svode na to: gde je ko letovao, sa kim i zašto...Nema ništa bez dobrog krema... Ja najviše volim beli krem (mleko i lešnik), ali kad smažem belo, onda pređem na čokoladni deo...Svi mi, svesno ili nesvesno, povučemo po koji dim iz prebogate lule života...Zanimljivost istorije počiva upravo u tome što se ona neprestano ponavlja... A još veća istorijska zanimljivost jeste i to, što ponajmanje naučimo od Istorije - Učiteljice Života...Da promene nisu uvek poželjne govori i to, da kad je neko dobar (i to previše) pa se promeni, a šta on onda može da postane... Od dobrog samo jedno sleduje: on posle promene, može da bude samo gori ili lošiji... I teško više ikad dobar ili bolji... To je čisto životno iskustvo... Dobre nije trebalo izlagati talasu promena...Svesno gledajući kod mene je sve apsolutno savršeno, no na nesvesnom planu kod mene ima dovoljno književnme građe, od koje bi se mogle izatkati opet najlepše ćilimske šare...Rodila me najmilija, moja majčica Mila...Kažu sutra će biti sunčano...Da li da verujem u to???...Ja sam Ja...On je On...Ti si konj...Moje najbolje prijateljice --- mudre sovice...Konji jure...Ja od sebe i ne pokušavam ozdraviti... Baš mi je lepo...Da,da...počesto nas skenjaju seronje...Najvažnije je pronaći sam sebe, pa ma šta to bilo...Živim za svaki zrak Sunca...Ljudskim podlostima nikad kraja...Ja sam svoje Sunce već naslikala...Izabrala sam ličnu kartu sa ČIPOM...

"Za današnje događaje ga nije pripremilo ni iskustvo, ni mašta, i nalazio je da je neugodno biti u manjini u ovoj atmosferi naivnog oduševljenja. Ova zadovoljstva su bila nedostupna duhovnom siročetu. Mi izgubljena bića ne podnosimo ovakve stvari dobro. Nivo jednostavne radosti ovde je prosto neizdržljiv"...

Šaron i Tom Kertis - "Sunce i senke"