Уздижем Дух по бескрају овом,
у име свих старих похрањених снова,
више не молећи за опроштај,
Ја која сам уобличена солидно
у тајновито лутање Свемиром,
у свом овом малом смислу
једне хармоније новог лета,
живим од изукрштаних стихова својих,
за лет кроз небески простор
тек лепотом зачета у том блеску
љутих муња, ту где све мање
препознајем расклопљену тишину
и пуне амбаре јунских киша,
које сакупљам у празнини дана и сати,
место златнога жита, ал још памтим
ширину оне душе моје рођене
на отварању срећног јутра,
док звезде разнесене својим сјајем
у једном лепшем сутра,
не изговоре у непознатом блаженству
и име моје савршено меко...
Нема коментара:
Постави коментар