ЗАМИШЉАМ ТЕ...

Замислио путник гласове плавооке 

и време мутних јунских киша, 

као камени облутак преломљеног часа, 

тај одблесак првог јутра, 

тај неми глас вечности, 

понор речи у реченици, 

траг нечујан пред вратима, 

то лепршаво спомињање, 

тренутни твој осмех, 

небо препуно звезда, 

лавиринт без излаза, 

неукротиву ћуд заборава, 

помисао лишену надања, 

јасност у часу већем од свемира, 

стварност изненадног сећања, 

спуштени поглед преко мирног крајолика,

разређену тмину чекања, 

осликано платно твојим топлим дахом, 

неколико капи месечевог одсјаја, 

непомичну сенку овога дана, 

снове на крају нашег разговора, 

гласове дивљих врана, 

блиставило познања, 

укрштене путеве празних година, 

одушевљење што остаје на колосеку 

без постојања, то уверење блискоти 

без иједног додира, 

кад замишљам те као сунце када свиће, 

као светлост сванућа, 

као опијени почетак шапутања...