KOFER...

Čovek najmanje kroz život bira ulogu žrtve i ponajčešće čovek jeste glup i budala... No, da li je baš tako???...Moj savet: ako već želite završiti fakultet, onda završite onaj fakultet koji vam omogućuje da sedite samo kući...Ja Vesna osećam se kao rimska boginja VESTA ili grčka boginja HESTIJA....Kakav obrt dešavanja: kad crkva nekoga zapošljava danas više nije važno da li ima diplomu, već da li redovno džedži svake nedelje u nekom kutku hrama...A ako u nekom dosijeu slučajno pronađete diplomu sa mojim imenom, znajte da je bodovano bezvredna i mala i nadasve apsolutno lažna...Nešto ipak priznajem na kraju ovog divnog dana: Ja nisam završila fakultet nikada... nisam ga nikad ni upisala... a ako slučajno i jesam, onda nisam imala dovoljno para da ispite platim ili kupim... Tako o završetku mog fakulteta - sve sam izmislila... A mislim da nikada i ništa nisam ni radila kako valja... Istina Živa - a protiv jedne takve Istine se ne može i ne valja...Sunce greje i sve se više smeje...Divne peščane plaže i talasi, evo me: buć...U ovaj kofer, još mnogo toga može da stane...Imam i psa vernog čuvara, kud god da krenem...U ovom avionu letim i JA...Volim Ja da se šalim... opet smišljam šta ću sutra iz kofera izbaciti... Kako je ovo divno... Uvek postoji ono nešto (ali i neko) ko može ili što može da se iz kofera izbaci - odbaci... Doteraću ja kofer svoj na savršeni nivo pakovanja... Ni previše, a ni premalo... Kako inače utrošiti ove dane, nego razmišljanjem o idelanom pakovanju...Četvrto pakovanje kofera od danas... oduzimam i ne znam šta više oduzeti od ovoga, kad sve mi treba... i ja ne mogu da se pomerim sa 19 kg... džaba što sam odustala od kuvala i pegle... doduše u mom nakitu ima skoro kilo...Zajebali su se ako su i pomislili da će mi "upropastiti" putovanje na Siciliju...Ovako JA put putujem... tako ako me vidite na aerodromu "Nikola Tesla" - lako ćete prepozanti Mene... Ovaj divni pončo Mama mi danas sašila (model iz majskog broja ovogodišnje Burde)... Imaću drugu orglicu oko vrata i brdo srebrnih narukvica, pa kao zapišti JA ću skinuti... Kofer sam 3 puta merila i pakovala... oduzimala i dodavala i zaustavih se na 19 kilograma... Smem samo 20... No biće malih izmena verovatno još... Nađem ruski pantenol sprej da me štiti od opekotina...Nova 3 CD-a po ceni od 50 dinara... Prvi već slušam i mnogo se radujem - ubodoh kantri...Eto - sad i Sunce ogrejalo...Osećam se klasično - fantastično...Sve prolazi... sve se menja... Zbogom kišo - doviđenja...Grmi... Kiša pljušti...Grmi... Seva... Kiša pada...Ne upiri nikad prstom u mene... Bolje pogledaj sebe...Današnjim izlaskom i sa pređenih novih 26 kilometara, zaradila sam male opekotine... No moja koža je na to svikla... Mažem se jekodermom... Nije mi prvi put... Preosetljive sam puti... Sledeći put moram voziti biciklu u bundi...

Milutin Milanković: "Kada sam odrasato i upoznao svet i ljude, zapitao sam je kojim je načinom stekla i održala svoj neograničeni autoritet:

"Iksustvom života!" odgovorila mi.

"A kako se stiče to iskustvo?"

"Razmišljanjem i ćutanjem"!

"Ćutanjem?"

"Da moj sinko!" - "Pazi šta govoriš!" - Evo, preturila sam uveliko sedamdesetu, a nikad u životu nisam se pokajala kad sam štogod oćutala. A pokajala sam se često kad sam što izrekla. Za jednu jedinu reč tvoju zaborave ljudi stotinu dobročinstava što si im učinio."

Te reči grečeske mudrosti moje babe urezale su mi se duboko u pamet"... Kada je pala noć, a na nebu se pojavile zvezde u onom bezbroju koji se viđa samo u slobodnoj prirodi, Dunav je izgledao lepši, tajanstveniji i veličanstveniji no preko dana. A kada ga obli mesečina, bio je čaroban. Bilo je uživanje sedeti u našoj bašti, posmatrati njegove srebrne talaščiće i slušati njihov šum. S one strane njegove mešala se sa tim šumom pesma hora bezbrojnih pevača. To su bile žabe koje su se od pamtiveka kotile u baricama Daljskog rita što ih je onde ostavljao Dunav iza svake proletnje poplave... Rado sam slušao tu muziku. Ona je bila himna životu, prirodi i večnom zvezdanom nebu nad našim glavama...Sav moj rad odigravao se u hermetično zatvorenom ćupu, a što je odande stiglo na hartiju, retko je kome razumljivo. Nisam interesantna ličnost... No ja sam čist teoretičar; jedini alat kojim sam se služio bio je ćup moje učenosti, moja glava. A šta se u njoj dešava, teško je drugom kome pokazati, jer to obično ne zna ni njen vlasnik. Naš mozak je vrlo komplikovana mašina u čiji mehanizam nauka još nije mogla da zaviri.Ta mašina funkcioniše različito kod pojedinih ljudi, a kod svakog od njih ima svojih naročitih ćudi. No kakav god bio mehanizam i sastav njen, on se pokorava izvesnim, večnim, zakonima prirode"...