Ja sam Kosmos...Kosmos je jedva čujna raspevana kosmička duša, koja nama ljudima svoje najlepše otkucaje i impulse života pruža...O, kad bi i ti sasvim obični i mali ljudi kao i pesnici pokatkad razmišljali o svim tim čudesima divnoga sveta, o svim tim malim stvarima, o prirodi i lepoti jednog dana ili svitanja, o živom žuboru reka, o senkama ispod krošnji uzrelih trešanja, o toploti sunca što greje ozeblu srž još iz kosmosa i što umor noćnim snom otkloni i za svako novo sutra nešto mnogo divno opet nesebično podari...Poezija proističe iz žubora potoka, iz harmonije što u prirodi vlada... iz cveta poljskog crvenog maka... iz savršeno vrednog promicanja malog mrava... iz skoka hitronoge srne što je lovac taj večito podlac iz previsoke čeke vreba i samo ispod oka gleda, jer je lov na srndaće dozvoljen, a na srne zabranjen... iz ljudskog plavog oka u kome obitava nebeska čistota... iz radosti nadahnuće i blistavog svanuća... iz trostrukog današnjeg pregalaštva... iz savršenstva...Jedino poezija ume da stvara i da ljudima daruje onaj večni mir neprikosnovene harmonije u najlepšim kosmičkim orbitama, gde se prepliću iskričavi rojevi brojeva i slova...Pesnik ponajbolje zna koliko je neophodno i oklevati... koliko je važno tvdoglavim biti... koliko i nespokojstva treba... koliko uzdaha... koliko i neposlušnosti treba... koliko samopouzdanja... koliko vraćanja iz pepela... koliko da se dogodi bar jedna pesma...Budućnost je jedino dolično i dostojno vreme u kome se dogodi osadašnjenje pesnika...Večnoj osudi jedino ne podležu pesnici i bogovi...Ko sme da kaže da pesničko srce nije čisto, ta zenica nepomućenog božanskog iskričavog oka sa kojom se jedino pesnik rodi i svetu dogodi, taj što kroz stihove svoje približno razotkriva sve tajne kosmički šifrovane i matematičkom logikom iskombinovane, pa zagrmi i sva približavanja epicentru najfinijih seizmičkih pesničkih kretanja i pokretanja kroz dimenzije u traženju istine ili novog stiha pokrene, ili izazove erupciju vulkansku, tek neke sopstvene stvaralačke slobode pod blagim uticajem uštapa...Istinska poezija ne odbacuje prirodno življenje, kao ni sve one sitničavosti praktične sveljudske pometnje... ne odbacuje prezrene i uvređene... ne odbacuje manje praktične... ne odbacuje grbave i gubave... ne odbacuje bolom i tugom sve oskrnavljene... ne odbacuje unapred ožaljene... ne odbacuje okaljanu pravdu... ne odbacuje blistave patnike i blagonaklono hrani gladne... ne odbacuje i ognjem ne sažiže ni najništavniju korovsku travku...U skiniji pesničkog grešnog bića, začne li se tek ona misao iskričava, beskonačna, neograničena i možda božanska, kroz koju jedino pesnik ne bi trebao da se odrekne nikada sebe i svoje tek stvorene pesme...Ako si pesnik, onda vaistinu ljubiš poeziju... Ako ljubiš poeziju, onda si pesnik...Pesnik se nadovezuje svakim svojim novim dahom i plamom, samo za ono što je neizmerno i besmrtno, što je bezvremeno i sveto, jer mu je otužno i mrsko sve ono što je vazda slabo i smrtno, što je nemilo i rđavo...Misli koje su ispisane tim pesničkim tihovanjem, iz vremena pre isihije, a u nasladi prevaziđenog razbijanja šifara i onaj opit budućeg prosvetljenja plavog, kakvim nas Pesnik kroz plod svojih sadašnjih reči nadahnuto hrani, uz potpunoo pevajuće stanje uma, kroz svo to beskonačno blaženstvo svetlosti i premudrosti, trenutak lepote miomirisnih cvetova lana, tog radosnog instrumenta, čijim posredstvom i bezgranična reč jeste još jedna kap u Kosmosu istinski plavog razmišljanja, što neizmernost utešenja nepovratno daruje ili čak ko kosmičku prašinu svetlucavu razvejava kao najfinije čestice srca...Nije svaki pas - pas, jer i među psima ima džukela...Ja nisam samo drug kad je lepo i kad se smeška lepo... Ja sam drug i kad psujem i po malo vatru bljujem...Nije čudo što ovih dana tuče kiša...Potrebno je mnogo tekućine da bi se oprala sva prljavština...Kad te skembaju zato što si imao udela u nečemu recimo lošem, ima nas tu koji bi ti rekli: Ej, brate a gde su ti sad oni što su te kuražili da tako nešto loše činiš???...Najslađe su mi one pobede kada potučem protivnika samo za 1 bod...A to mi se upravo desilo sad...I taman kad započnemo igru zvana "Slagalica" kao slučajno dođe do prekida servera i tako izgubimo svaku dalju vezu, tj. igru... Tako je i u životu... Nečijom greškom (namernom ili ne) dođe do prekida i blokade onog čoveka koji bi pošteno da odigra svoj meč...Život je kao sarma...Dobro je skuvajte sa mnogo šarma...Ja sve mogu, kad hoću... A šta kad neću... E baš neću...Život vam je kao pita...ako je dobro ne ispečete, ništa ne valja...Žestoko sam zavaravala samu sebe, sve dok sam mislila da nisam dobra i da ne vredim baš ni malo...Ja sam cvetak - veliko zanovetalo...I nije važno da li ćemo pronaći put... Važno je da hodamo, trajemo, trčimo i živimo...Ja sam genije zatočen u staklenoj boci...Muzika je glavni sastojak života...Svaki dan je holyday...Nema ništa zanimljivije, a ni lepše od: ljudskosti... duboke tišine... čovečanske topline... duševne krasote... i naravno dobrote... Jednom rečju - SVELEPOTE...Život čine detalji...
Нема коментара:
Постави коментар