Свецарице срца мога, дођох ти о Спасову дану, у време чежњивих јунских киша по трагу за мирним кутком Твоје тишине неба, жедна Твога добра, ту да Ти приложим кап свога срца и бола...
Невидљива зрака Твоје заштите нека постигне у том ходу дирљивом и мене данас, под кровом дома Твога Сина Спаса...
Пушташ ме да својим ништавним хаљинама проходам опет по површини воде, ја потонула, овога Твога бескрајнога мајчинскога милосрђа...
Ту сагледавам сву ширину божанственог умирења свога Тобом данас, Свецарице срца мога...
Моје мало срце Теби пева без престанка, под бескрајном куполом Твога мајчинског милостивог непресушног срца...
Ћутим само Теби овом тишином неопходном, решена да Тобом само умирим ране своје ове...
Призивам Те молитвеном ћутњом и једноставним покушајима данашње песме...
Капима јунске кише Твоје благодати, осветлила си и прочистила овај мали ум мој...
Угрејах се ту где Ти отвараш нови плави хоризонт данашњих духовних наслада и видика...
Утешењем орошаваш усахлу душу моју, да Ти вечно приступа Мајко моје душе и срца, Која ми дарујеш преизобилно дар многотрпљења...
Нема коментара:
Постави коментар