I ovaj dan bi stvoren da Ja opet nešto malo više nego juče i napišem...Ratnik više voli i da neke btke izgubi, nego da dočeka da ga čitav svet "ljubi"...Život nisu postavljene zamke iza kojih su skriveni neki pološi ciljevi...Postoje i oni ljudi koji počinju ponajbolje da daju iz sebe, tek onda kada im se isprazne baterije alkalne duše...Ljudi se danas cene po dobrom stasu i što većem radnom stažu...Biće da za većinu Život tek počinje kada izgube dobar stas...A i sa onim što želimo, moramo povesti računa i biti obazrivo selektivni...Ono što i ne želim, ne treba ni da mi dolazi...Prava Reč mi uvek dolazi u neko krivo vreme...Ja ponajviše volim da većinu stvari koje mi život šalje ne prihvatam...Ipak život je takav da uvek postoje i oni ljudi koje nikada nećemo moći prihvatiti i voleti, ma šta god se trudili da čine sada...Reč otključava srce pesnika i pesma zatim počinje da žubori u njemu...U vascelom kosmosu čuči mnoštvo energetskog izobilja, a tvoj cilj jeste da se sa tih izvora napajaš i da se na njih uvek naslanjaš i da se baš tu od nekih neizvesnosti sklanjaš...Ne bi trebalo dozvoliti bilo čemu ili bilo kome da vas kroz Život sputava, ograničava i unesrećuje...Najdivnije na svetu jeste biti JA...I mi mali imamo pravo da kroz taj fantastični oblik ličnog ispoljavanja pokažemo mogućnost uzvraćanja konta udara na sve one odgovore što nam ih možda okrene neka nevidljiva ruka...Pred okrutnima mi nismo više mali, a nismo mi sami... Mi smo i naspram okrutnih, itekako ravnopravno ravni...Srećan trenutak ravan čudima jeste upravo onaj kad u mnoštvu neograničenog izobilja današnjih misli, Pesniku baš pred počinak doleprša i zasluženo mu kroz srce začeprka, onoliko lepih reči iz kosmičkih izvora, što je opet ravno onoj lakoći posedovanja vlastitog ratničkog samopouzdanja, samoličnog prihvatanja i samopoštovanja, jer nema takvog stvora kao Pesnika sina groma, kome više godi njegova samotnička Sloboda...Uspeli ste samo onoliko u životu ukoliko nikad ne dozvolite da doživite zle sudbine svojih pramajki...Moj je Život živo more, sa neograničenim izobiljem najprijatnijih talasa, kroz koje sa uživanjem radosti uspešno plivam i najbezbednije se krećem napred...Ako vam život nalikuje na onaj morski, onda se dobro potrudite da taj život zvani more i bude isključivo živo more koji vrvi u svoj svojoj nedoglednoj azurnoj lepoti i koji je prepun izobilja talasa koji vas zapljuskuju neočekivano divnom srećom...Mislim da se stepen nezaboravnosti povećava sa godinama starosti...Ja sam otkrila veliku tajnu... kišne i gradobitne oblake jedino je moguće rasterati dobrom pesmom...Čudo je što uvek pesma grmi samo kroz ovaj naš lepi kraj...Tekstovi nekih pesama nude mnoštvo interesantnih ideja i predloga...Ja sam savršeno loša persona...I eto sve prođe i mirno kao da ničeg nije ni bilo posle svog ovog grada i kiše, ali ima svežine i sve je oprano i nekako čistije...Dobro došao grade i u naše krajeve...U ovom prašnjavom životu neće vas niko štedeti, stoga štedite se sami...Reč ZANOS ima srodne reči i značenja, kao što su delirijum i preterani entuzijazam i još - fascinacija... ZANOS može biti različitog porekla, no na prvu reč, odmah se pomisli na nekakav ljubavni ZANOS, jer na pesnički ZANOS gomila zaboravi (zaboravlja)... ZANOS jeste i inspiracija... ZANOS jeste strast... ZANOS jeste i zanošenje sa nečim ili nekim... Tako mogu se zaneti (zanositi) ljudi u svom svakodnevnom govoru... ZANOSno ili ne - malo porazmislite, jer nije na odmet...Jednom ne tako davno mangupi su mi uterali dozu straha u kosti, ali neka sada zanju da to više neće uspeti..."Bez mraka nikada ne bismo videli zvezde"...
B. Pekić:"U prirodi... ne postoji reč ne sme! Reč koja ljudima oduzima sve životne prednosti! Priroda... sve sme, osim da krši vlastita načela, od kojih se glavno sastoji u tome da ih nema! Svi zakoni koje pod mikroskopom otkrivamo, privremeni su i traju samo dok im ne pronađemo izuzetke! I kad se suočite sa zagonetkom, u kojoj na prvi pogled, priroda samu sebe poriče, nikad ne recite: to je nemoguće, to se nije smelo desiti! Kažite: nije trebalo! A onda nastojte da utvrdite zašto se ipak desilo!
A ako priroda sve sme, kakve šanse... ima čovek ako mu kažemo da - ne sme ništa?Zato... ni u nauci ne sme postojati reč - ne sme! ŠTO MOŽE DA SE UČINI, MORA SE UČINITI!...Jedini stvaran, logički, inteligentan, a iznad svega ljudski izraz je ostati ovde, na bojištu i pobediti prirodu. A pobediti znači promeniti. I to ne onu spoljnu. Promeniti prirodu u nama. Podići je daleko iznad razine spoljnih uslova. Ukratko - NAPRAVITI NOVOG ČOVEKA. Napraviti ga na planu koji je fundamentalan i finalan. Menjati ga duhovno, moralno, socijalno - ono što se evo već hiljadama godina sa sve jadnijim uspehom čini - besmisleno je. To ne funkcioniše, prosto ne pali. Čak i ako su dobre, promene nisu trajne. Istorija se ne nasleđuje, ona umire sa savkom biološkom generacijom. I sa svakom novom rađa se kao nešto novo, što nikakvih izgleda nema da preživi tvorce. Ono što se nasleđuje, prosečnost je. Kao i u prirodi, ne nadživljavaju najjači. Najjači i najslabiji nestaju. Ostaju oni sa zlatnom sredinom, oni prosečni. Prosečnost se uvećava; postaje sve prosečnija, jer u prosečnom svetu nestaju najmanje prosečni, a ostaju oni koji su to najviše. Ostaje čovek za jednu sezonu, prosečan otpadak vrste. Sa prirodom se ne može boriti, prirodu može pobediti jedino natčovek za sve sezone. Biće koje u sebi sadrži sve najvitalnije osobine faune i flore. Biološki univerzalno stvorenje naoružano svim odbrambenim mehanizmima, koji su sada neracionalno razbacani po molekulima DNA i genima međusobno antagonističkih vrsta"...
Нема коментара:
Постави коментар