"UNIŠTENJE"...

Ana Ahmatova:

"...Sve se zamrsilo zauvek,

Nikako da saznam

ko je sad zver, a ko čovek,

I kada će kazna"...

"Zvezde smrti stajahu nad nama;

Nevina Rusija ranjena

Pod okrvavljenim čizmama

I maricom crnom zgažena"...

"Mi, sve iste, ne znamo šta krije

Škrgutanje ključa najmrskije

I vojnički korak težak"...

Jedino svako za sebe zna tačno kako se oseća... Na svetu ne postoji još neko ko se u ovom trenutku tako oseća... Kao što ne postoji isti otisak prsta, tako ne postoji ni isti bol ili isto osećanje u dva različita čoveka...Duhovnošću izmučenom, umorenom, ubijenom i mrtvom čoveku i sve lepote i sva blaga ovoga sveta sada ne znače ama baš ništa...Ako sam ja bila slepa, kako to da oni koji vide najbolje oslepeše (oslepiše) kad meni poveriše tu mrvu malu...Još pre jednu deceniju ja sam označena kao jako loša persona, tako da je neoprostivo "povratniku" na lošem glasu kao meni, ukazati bilo kakvu "šansu", pa i ovu slučajnu jednu malu...Posle pretrpljenog 19 juna neke stvari više nikad niti mogu, a niti smeju biti iste...Ako sam čime bogatija, onda sam doista bogatija za još jedno novo skovano "uništenje"...U meni više nema one volje, a ni snage, kao ni razloga zašto bih ja negde više išla ili odlazila... nema interesovanja... ničeg nema... Lako je i to ponajlakše "uništiti" ovakve kao što sam ja, zar ne???...Ne znam kako zvuči: no, meni se na ovo letovanje i "odmor" uopšte ne ide i sve što pakujem i pričam bez volje je i tek onako iz čiste dosade... Znala sam Ja, da će mi se sav onaj polet i elan pokvariti... I pokvari se...Ja sam konačno sve upakovala što upakovati treba i to samo onaj neophodni minimum i moj kofer doista ima 21 kg i koji gram, no ja tako krećem pa kud puklo da puklo... i doplatiću ako zatreba... Preko 10 puta merila sam i pakovala i više na to ne rasipam snagu... Manje od ovoga ne može...Moje mogućnosti su neograničene. Divno je znati trajati u samoći...Za razliku od nekih literarnih junaka, koji su preferirali male, polunameštene i štišnjene sobe, JA bogami uživam i to debelo u svojih 100 kvadrata... Biće da sam se prjeorjentisala, pa otišla u hedoniste i one što vole komfor (mnogo prostora)...Još jedna sve češće zastupljena reč iz našeg prebogatog vokabulara: PONOS (engelski - pride)... Biti ponosan nečim i ičim se ponositi... Čovek jeste tako sazdan da mora biti ponosit... Biti ponosit na nešto... A možda to može i da znači da će neko dobiti po nosu... Čudna su ovo vremena...Da nije stare hartije i svezaka od pre 20 i više leta, ja uopšte ne bi znala da sam ipak i nekad bila i voljna i orna, a bogami i sposobna... Eto, to saznanje me teši... A, sad nije više ništa važno... I sad se pitam, jesam li to stvarno bila JA...U lepom obraćanju nekome, ponavljam reči, kojim kao da želim (a možda i ne želim) da naznačim i istaknem reč... I neću pobijati dokaze, ali ću zauzeti svoj stav... Igra reči... Vrednost reči... Čekam, poezija u umu da osvane...Ne samo prnje (odelo) da mora biti pod konac... Isto tako i novine, listovi, časopisi, lektire, knjige - ma sve mora biti složeno pod konac.... Ja volim red i urednost... Da sve blista... I tako stekao bi se utisak, da ja uopšte stvari ne koristim i ne pomeram sa svoga mesta... Fora je u tome što ja uvek sve pamtim kako je bilo, pa vratim na svoje isto mesto... Navika... I može da upadne i otvori ko god hoće moje ladice - uvek je sve ovako uredno i složeno...Može se sve to zvati kako god ko želi... Neko će reći: urednost, pedantnost ili perfekcionizam... Kako god - Ja u svakoj svojoj vitrini i ladici, volim da je sve na svome mestu... Tačno - previše uredno složeno i pod konac... I tako uvek znam gde mi je i šta mi je... Tako dobro organizovano funkcionišem... Ovo sam danaske peglala... I još, ali ne moram sve da prikažem i pokažem...Za razliku od juče kada sam sebi u popodnevnim satim priuštila skoro 2 sata divnog sna, danas sam isto toliko vremena utrošila na peglanje... Baš baš, sam se napeglala...Ako je po ritmu proze, tog našeg svakodnevnog pričanja, onda treba znati da su sumnje, kao i pretnje, mahom neosnovane... A ako je po ritmu poezije, tog nečeg drugačijeg, onda ovaj život doista postaje neobičan i nesvakidašnji...Kao i uvek, na neke reči, prosto, više i dalje - nemam reči...Kad porastem zvaću se Hamlet...Naiđu tako časovi u kojim se osećam kao izumrli jezik...Srećom ispih prvu jutarnju kafu i napojih kuče, a ono sad nestalo vode... Divota...Ako postoji noć u kojoj ne želim apsolutno ništa da sanjam, to je baš ova noć...Postoje ljudi koji nam nude jeftine ideje i trikove raznorazne... I mi za neke pokažemo kao neko inetresovanje, čisto da nas zarazna dosada prođe... No, postoje i oni drugi (naši ljudi) koje beskonačno volimo i poštujemo, ali koje poštedimo tih nekih gluposti, tako što im o trikovima ništa i ne kažemo...I uopšte nije važno šta čovek u snu usni (ako usni)... Mnogo je važnije šta na javi odluči... A još važnije šta pametno i dobro uradi...A kome da se žalimo kad nam sa desne strane sponzorišu i guraju pod nos neke sumnjive sadržaje...Muzika koju slušam često nije trenutak puste mašte, već je to ona iskra inspiracije...Od sebe nema potrebe da se čuvam, jer sebe poznajem dobro, najbolje... Bože, čuvaj me od drugih, od kojih se sve i da hoću ponekad sačuvati ne mogu...Nije da se ismevam, ja samo ne verujem u priče starih baka...Al ima jedna priča i neko verovanje... Kažu uoči Vidovdana pod jastuk treba staviti cvet biljke zvane Vidovčica...I dobro zapamtiti šta se sanja...Kažu i veruju da se baš usni, a posle se to i obistini...Tako ove godine prijateljice mi donele sa Lefkade tu biljku da stavim pod jastuk večeras... Posle mi druga prijateljica Vidovčicu pronađe oko Beserovine i ubere, da opet stavim pod jastuk večeras... I tako ja vidim koja je to biljka... Malog narandžastog cveta... Ma toliko je neprimetna... I skeptik kao ja uzme biljke... Već su pod jastukom... Metnula sam ih još danas u pauzi za čitanje... Setim se da ne zaboravim.... I živo me zanima šta ću usniti večeras... Imam dva struka biljke Vidovčice... Biće to duplirano pojačano dejstvo... A šta ako san omaši, pa ništa ne usnim???...