Смејем се гласно у овој дивљини и можда по мало мислим на Тебе, као што и Ти мислиш на мене, у свој овој новој могућности данашње чулности Моје и Твоје, док тражим нове речи како бих Ти изнова исказала сву истинитост доживљеног задовољства, кад те чух, мој Оњегине...
Љубиш ли ме нежно и онако дивље страсно баш свуда, док мислим на обали језера данас на Тебе и док дишем ову планинску свежину и овај ветар, док Ти пишем сву благотворну енергију осунчане Љубави једне у етар, па гле топим се и постајем језеро милине...
А Ти желиш да ме загрлиш јако и да ме љубиш много, а Ја озбиљна у том науму желим да у овој чулности и страдам, па желим све исто што и Ти желиш, да једва чекам да се окупамо у страсти првих пољубаца и у зноју наших испреплетаних тела плављих од овог неба...
Хајде да сањамо све ово што жељно ишчекујемо у тај незаборавни дан, препун нежности и страсти, без грубости и пакости, где је све само чисто мажење и чулност, док горим у овим мукама слатким на које стављаш ме данас Ти, шапатом својим...
Срећа па нико не чује како Ти недостајем и како ми недостајеш Ти и како ми љубиш уста, нос, очи и стомак, а врат си заборавио и док ме грицкаш по ушима, док ме мазиш по леђима својим топлим дахом...
Љуби ми срце Оњегине и душу овако довека...
Љуби ме док греје Сунце нашег неба и учини да се истопим у наручју твога загрљаја као мастило модро што преко хартије ове пада...
Понеси опрезно и опасно наоружање, где реч је ова моја најубојитији метак данас, који је испаљен да се зарије у панцир, што је тако тесно приљубљен на твојим челичним грудима, па тако Ја крећем у мисију да те освојим новом песмом - том мојом једином муницијом још одавно...
Ја дивља и камена ружа, коју ћеш Ти припитомити нежно до бесвести једног чулног лудила од заљубљености ове, па за крај Ја уједам и гризем врх Твоје усне меке, од милоште и без бриге мој Оњегине, док сањарим и маштам склупчана у природи твога дивљег загрљаја, опет Ја...
Нема коментара:
Постави коментар