Pamtim i pamćenjem se svojim oslobađam...Ja sam neodgovorna, nepodobna i veoma nepoželjna osoba i upravo u svemu tome počiva moje najveće mrtvo more, pa tako toj poražavajućoj činjenici koja može još više da iscrpi sve moje potrošnosti može da se iskaže sva ona prašina umorenih stvaralačkih snaga...Povlačenjem odgovaram na sve što mi se ovih dana pod nos prinese...U mutnoj bari mogućnosti, ja uvek izaberem samo ono što će da me još više unesreći...Onaj ko nikad ništa korisno i dobro nije uradio za druge, još manje je kadar da to slično učini za samoga sebe...Snaga je u sklanjanju... volim da se sklanjam... uklanjam... to je moj jedini put...Trebalo je umeti doprineti vlastitoj zakržljalosti...Sve potrebno pustila sam da ode...Zakržljali ljudi kao ja, još više nazaduju...Ovo nije moje vreme... moje vreme je prohujalo...Gde god da se mrdnem ili da krenem, pronađem ono što ne želim: pakost i podlost...Postoje i takve stvari u životu koje čovek nikada neće da prihvati...Život je počesto takav da nam dolazi samo ono što nam nije potrebno...Sa osvitom svakog novog dana obogatim sebe za još jedno životno prisećanje koje mi pristiže iz prošlosti...I kad bolje pogledamo unazad: živima smo trebali samo "mrtvi", jer živi ne vole ponajbolje Žive...Sve što otkrijem u Životu i što dobro znam dugujem mom šestom nepogrešivom čulu...U moru vrebaju ajkule... u travi guje... na zemlji loši ljudi...Teško opstajemo zato što među nama postoji more guja...Pustinja, pa i čitav svet bio bi savršen da nije zmija otrovnica...Zmija i na fotografiji izgleda otrovno, opasno i opako... Jednom rečju - lukavo...Teško onome koga blagi tobož htednu da "zaštite"...No, dan vam može ulepšati namrgođeni dasa...Dan vam može "pokvariti" blago nasmejani muškarac smešnog imena i još plus sa pink kravatom...Trebalo je mnogo ranije voditi računa i paziti da neke ljude ne odbijemo od tora... Sada u tor ih ucenama i pretnjama iznova privoditi jeste odveć kasno i beskorisno... Ti metodi više ovde ne važe...Vodite računa kad se zagledate u sebe... Evo šta sve možete tamo videti...Divno jeste biti nevoljen i ostavljen... Ja i ne zaslužujem drugačije...Ja sam magnet za razočaranja...Ako je ikad išta živom čoveku bilo potrebno u ovom Životu, pa i meni, ne da mi nije došlo ili je odocnilo, nego će mi sigurno doći u nekom vremenu u kome neću ni postojati kao prašina kosmička...Odkako znam za sebe JA sam zatvoren tip ličnosti, tako da trajem i ostajem zatvorena do samog kraja i svog poslednjeg daha na svetu ovom... Tako da zatvorena za sve što mi na put ikada stane...Nisam uspešna... Nisam bezbedna... Nisam spremna da uživam... I valjda zato u ovom Životu dobijem sve najgore...Ono što JA očekujem, mada i ne očekujem jeste: da budem zaboravom pokopana...Ovozemaljski Život me nikada nije ni voleo, a ni podržavao, no šta da kažem: JA sam ipak nekako preskačući prepreke istrajala i to na svoj osoben način...JA sam sve teža i teža u smislu "sklapanja" nekih smešnih novih virtualnih prijateljstava... No, još sam teža u stvarnosti i živoj realnosti... Zato bolje izbegavajte i zaboravite moju malenkost...U moja današnja pesnička pluća, nisam udahnula ni miligram katrana, nikotina i ugljen monoksida... (20-2=18)...Uspešnost jednog od mnoštva vidova života, mogla bi biti, ako ništo drugo do osedlavanje svakog svesno novog i neponovljivo nesvesno lepog, stvaralačkog duela...Iskra stvaralačkog Ja, mogla bi biti probuđena, samo u retkim momentima, pred kojima iskri i sama njena suština...Utvrditi srodnost nerazumljivih letnjih kiša, što poreklo vode, od slučajno probuđenog slova i stvaralačkog spokoja, u tom nekom višem traženju smisla, kao kroz vekove i umetničke nove poetične forme, a sve jedinstveno i drugačije, ritmičnošću svojom ukazaće na još jednu delimično sagledanu vrednost... Ta nepregledna prostranstva u svima nama, brzinom mita, o svemu i o svačemu, put promene kao kroz oblike sadašnje, a sve za jednu kap iskonske snage kapi kiše i njene suštine...U epskom ništavilu, kiša povezuje tu predmetnost, još ne izmaštane funkcije okamenjenih svanuća i kao da težište poezije, prebacuje na potonuća među zbirke osmišljenog vremena... I tu kao da jeste sve usmereno tom neuhvatljivom melodijom večerašnjih gromova i svetlih izostavljenih poetskih slogova...U, jeee...Kakav pljusak...Moradoh da zatvorim prozor... Oće kiša unutra... No, ja i dalje osluškujem gromove i kapi kišne što lupkaju zvonko o oluke...Kiša letnja, ispisuje svojim kristalnim kapima, neki govor nemušte trajnosti, kao kroz ono vreme i beskrajne vekove, kroz ove prostore, koji i na kraju ovog dana, slobodnog trena, treba iščitati kako valja, baš kao i ove odjeke gromova, sa mrakom skovanih brda, što se nad rečnom krivudavom putanjom, osmeliše da prolome, tek svojim zvučnim i nebeskim bleskom, svojim neuhvatljivim munjevitim tragom nekoliko praskova u nizu večeri, kroz koju rušte sporadične kiše..."Moja sestra Heroneja bila je lepa, jedno oko dan drugo noć, i osećala je kako joj rastu nokti na rukama, a ja Manasija Bukur, nisam joj nikad okrenuo leđa, kao da je hleb"...Dobra književnost jeste hleb naš nasušni, čije su sve mogućnosti zadivljujuće prebogate i neograničene, upravo svim onim što se divota i sreća može na ovoj zemlji da nazove...Jedna od životnih zanimljivosti, jeste i ta, što vam svi ti prijatelji iznenadno i odjednom, postanu nešto kao najbolje "frendice"...Slušam, kako kiša, veličanstveno rušti...Miljkovića je ubila prejaka reč, a mene "ubi" pusta nekultura kolektivnog duha...Današnji "visoko književni tekstovi" se svode na to: gde je ko letovao, sa kim i zašto...Nema ništa bez dobrog krema... Ja najviše volim beli krem (mleko i lešnik), ali kad smažem belo, onda pređem na čokoladni deo...Svi mi, svesno ili nesvesno, povučemo po koji dim iz prebogate lule života...Zanimljivost istorije počiva upravo u tome što se ona neprestano ponavlja... A još veća istorijska zanimljivost jeste i to, što ponajmanje naučimo od Istorije - Učiteljice Života...Da promene nisu uvek poželjne govori i to, da kad je neko dobar (i to previše) pa se promeni, a šta on onda može da postane... Od dobrog samo jedno sleduje: on posle promene, može da bude samo gori ili lošiji... I teško više ikad dobar ili bolji... To je čisto životno iskustvo... Dobre nije trebalo izlagati talasu promena...Svesno gledajući kod mene je sve apsolutno savršeno, no na nesvesnom planu kod mene ima dovoljno književnme građe, od koje bi se mogle izatkati opet najlepše ćilimske šare...Rodila me najmilija, moja majčica Mila...Kažu sutra će biti sunčano...Da li da verujem u to???...Ja sam Ja...On je On...Ti si konj...Moje najbolje prijateljice --- mudre sovice...Konji jure...Ja od sebe i ne pokušavam ozdraviti... Baš mi je lepo...Da,da...počesto nas skenjaju seronje...Najvažnije je pronaći sam sebe, pa ma šta to bilo...Živim za svaki zrak Sunca...Ljudskim podlostima nikad kraja...Ja sam svoje Sunce već naslikala...Izabrala sam ličnu kartu sa ČIPOM...
"Za današnje događaje ga nije pripremilo ni iskustvo, ni mašta, i nalazio je da je neugodno biti u manjini u ovoj atmosferi naivnog oduševljenja. Ova zadovoljstva su bila nedostupna duhovnom siročetu. Mi izgubljena bića ne podnosimo ovakve stvari dobro. Nivo jednostavne radosti ovde je prosto neizdržljiv"...
Šaron i Tom Kertis - "Sunce i senke"
Нема коментара:
Постави коментар