Испод таванице урушене ове туге
занемела од непомичности неке дуге
растерујем тромим дахом јутра
све што изрекох у немоћи оној
затрпана данашњим прахом својим...
Уморна од нових надражаја
срце ми иште кап преображаја
као светлости кад се излије река
у непреболном току свих изрека
покривам се чудесима овим...
У несагоривој милости небеса
скровишта ћу мог озидати мост
па у ћутању немом започети пост
рањена од ужаса подлости
поткопаћу сваки свој криви пут...
Нема коментара:
Постави коментар