Египћанин, хришћанин и војник, који је живео крајем 3 и почетком 4 века, у области Котуанској за време трибуна Фирмилијана. Беше то у време када су римским царством доминирала два незнабожачка идолопоклоничка немилосрдна владара: Диоклецијан и Максимијан, велики прогонитељи хришћанства. Услед тих немилих прогона, Мина напушта службу, па одлази у осаму пустиње и тамо отпочиње испоснички живот сав у знаку поста и молитве. Напустио је олако све: војнички позив, свој град и људе које је сретао, а који бише све даље од познања Бога. У пустињи планинској започиње свој суживот са најкрволочнијим дивљим зверовима. Пешачио је горама и пустим местима и тамо се учио највишим начелима Божијега закона у осами свога богомислија. Постом и молитвом умивао је своју душу, непрестаним молитвама славећи Господа. Прошло је неко време.
У главном граду области Котуанске приређена је незнабожачка забава на коју похрли мноштво незнабожачкога света. Било је ту разноликих игара, позоришних представа, коњских трка и такмичења у гимнастици. Народ је све посматрао са усхићењем и узвишењем неким. А Мина преиспуњен благодаћу Духа Светога дође усред гомиле и светине те, испе се на једно "узвишено" место како би га видели сви, па својим продорним гласом попут грома одјекну гласно: "А Исаија говори смјело: Нађоше ме који ме не траже, јавих се онима који не питају за мене". Беху то речи Светог Апостола Павла из Посланице римљанима (глава 10, стих 20). Погледи се одједаред усредсредише и устремише на њега, ћутке размишљајући сви - одакле му таква смелост срца. Међу присутнима беше ту и градоначелник каутанијски и кнез Пирос (Пир), по чијем наређењу је Мина одмах приведен њему како бих га пропитивао. Мина се представио као слуга Христов. Кнез га поче испитивати и тражећи одговор за исказану смелост и храбрости чин. Но пре него што ће Мина дати неку реч од себе, један од присутних војника препозна га и рече кнезу да он беше некада војник на служби код трибуна Фирмилијана. Мина све признаде како и би, па у наставку рече услед чега у гору осаме "побеже". Још рече како управо дође у град да изобличи њихова безакоња сва. Кад све то кнез зачу издаде наређење да се Мина затвори у тамницу и стави под стражу. Сутрадан по окончању великог незнабожачког славља изведоше Мину на судилиште. Кнез покушаваше да купи и приволи Мину на идолопоклоничку страну, нудећи му дарове разне. Но пошто га није могао речима својим приволети и убедити, стаде га свирепо мучити: па тако нареди да га 4 војника разапну и шибају док крв не потече. Беше ту присутан човек по имену Пигасије и он стаде молити Мину да се повинује кнежевим наређењима и да се као "тобож" лажно поклони идолима и принесе бар ту једну жртву, само да очува живот свој голи и своју кожу поштеди даљег мучења. Но, Мина га отера од себе храбро сведочећи да ће за Христа и умрети. Беше Мина пун трпељивости велике, па су му сва мучења изгледала безначајно ситна и мала. Мучитељи запањени тиме прионуше на то да Мину ставе на још муке љуће. Обесише га за једно дрво и почеше стругати гвозедом тестером. Нанослили су му велики бол и страшне муке, а он је својом хришћанском издржљивошћу поносно пркосио помогнут благодаћу Божијом. Следећи ниво мучење би још немилосрднији па почеше да му изранавњено тело трљају крпом од козје длаке, а након тога палили су му тело пламеном ватреним. Све време Мина је ћутао и није се бојао оних који атакују на тело трошно, знајући да му се душе не могу коснути. Задивљавала их је Минина красноговорљивост. Онда га ставише на последњу пробу и понудише му опције две: или да постане њихов и да му престану све муке или да остане Христов и да умре. Мина изабра остати вечно Христов војник. Понудише му још 2-3 дана да добро промисли и размисли. Но Мина категорички одговори да се никада Бога неће одрећи. Ово ражести кнеза, па изда наређење ново - да се разне оштре ствари и предмети побацају по земљи и прашини и да се туда вуче везано тело Светог Мине. А Мина је трпео и пркосио, а кнез је наредио да га још додатно шибају оловним прућем. Мучили су Мину јако дуго. Један војник по имену Илиодор рече кнезу за снагу трпљења и жилаву издржљивости светих хришћанских мученика и заиска Минино брзо погубљење. Тако кнез и нареди смртну казну. Мини одсекоше мачем главу, а тело му у огњу сагореше 304. године. Изван зидина града одсечена му је глава, а свето тело спаљено. Када се ватра утиша, неки верни и побожни људи дођоше и из пепела спасише неке преостале делове светога му тела. После неког времена ти остатци су пренети у Минино родно место у његов завичај у Александрију и тамо су часно похрањени. Касније на том месту подигнут је храм у његово свето име, што постаде место великих молитвених чудеса.
Слави се и празнује 11/24 новембра.
И тако пред иконом светом и чудотворном светог великомученика Мине, у цркви светог великомученика косовског кнеза Лазра на Звездари, кроз ову моју безграничну мисао на Видовдан данас, надрастам ово ограничење датим простором и временом, неспособна да ускладим молитву ову своју малу, са молитвом оном тада, а коју бих желела да учиним славославном и данас, као и онда некада, не тако давно... пред иконом овом... јер и данашње бреме носим и немам снаге неке нове, па моје срце пусту планину иште да тамо нађе Онога Који се међу свим (не)људима тешко налази икад више...
Нема коментара:
Постави коментар