Nikola Tesla: "Ako hoćete da dokučite tajnu Univerzuma, razmišljajte o onome što se odnosi na energiju, frekfenciju i vibraciju..."
Bezbrojne misli niču uspravno duž blatnjavog kvarta... I kao da ima sve više prostora za muziku najraskošnijih svetlih boja... U sićušnim rečima prepoznajem kapi svih izmenjenih oblika... I kao sa opominjućim prikazama moje misli i dalje naročito uzvodno plove... I zbrkane duhove u međuvremenu prostora, naročito kao da vidi u prašnjavim obrisima rečne sumaglice... Vekovna mudrost od iluzornosti i upornosti, tek skromno u dronjcima, da nigde zaleprša...
I treći put kao kroz proglas pod utiskom dvočasovnog "dangubljenja" kao bez reči... Kao pred bahatošću uspavanih baklji, šturih vidika, sa senkama najpotpunijeg laveža i blata bez blagosti beskraja... Ta smežurana strahotna lica kao iz davno prošlih vremena, praznu stvarnost izvrću u bespuće... Tamo gde sunce iščezava, kao niz urušenu liticu, šiblje i baštu korova... Ne zna za tople boje i kao da nameće svo to ljudsko uniženje... I više nego što zamisao može da zamisli, tu nešto kao da ne prestaje kao kroz skeptičnu istinitost da zanosno mislioca za misao da pita... I u tom štipkanju misli odanog mislioca, tek da svaki novi i dodatni put zapita - kao po bočnoj liniji, u čemu je vedrina neispevanog stiha???...Odsukaću reč u najsavršeniju zvučnu formu, u sjajnom ritmu - samo sada i ovde... I verujem božanstvenoj različitosti, da će svaki naredni pokušaj, samo nalikovati na čeličnu reč niklu iz njenog genetičkog šablona... Produkt klona, zna se i pre nego ponositi i časno promeni propalo naricanje, postaće možda veliko kao razoružano svetlo, pa skoro podjednako sumračno srećno i teško... Sjajna tajna kroz dolinu proniknuće u reč rapsodije meke i teško da će razumeti dijalog dve kosmičke stvarne žive sile... U ekstazi rešenja, svi će na kraju krajeva u kamenu klesati ili uklesati demagogije svoga života...Nečujno oslobođene reči i sada apsurdnom trilogijom intrige, gluve od radnje nemog filma, u postojanom zaključku što me spreči, kao da ima potrebu oslikavanja uvređenog i utvrđenog besmisla, a sve u sopstvenom nesavršenstvu još od pamtiveka i prapočetka... I tamo gde često neuredni princip čoveka, nadrealističkog ćoravog stiha, u totalnom ništavilu ćopavo hoda, u okolini bez zračka i prelepog tračka svetla, zasmrdelog očajanja, tek što se oseti u strašnom trenu... Od vremena sreće bez ideje, nešto kao snuždeo skučeno vreme i najsvirepije pokvareno pseto, u svesti tek omađijanog radnje toka... Neospornošću najsuptilnije misli o koju se oglušuje jedino strašni lavež i to kroz istinski dvosmislenu reč od koje me jeza štipa za pršljenove kičmenog koštanog stuba...Rođena misao najbolje posmatra značaj današnje suštine duha, kao kroz onaj prolaz još jednog neuspelo upselog i uspelo neuspelog pokušaja, da izmisli sve te kilometre pojedinačnog povratka lepoti svakog velikog slova, sloga, ali i bola... Voleti reč lepog srca u prohodnosti kosmičkih struja, snažnog duha velike ideje, u sveopšta prolećna osunčana jutra - tamo nije moguće... Najveće divljenje živeće u stvarima punim istrošene herojske slave davne... A vrednost tuđeg mišljenja, odneće ptice u pamćenje savršeno britko i plitko, i biće ravnodušno od stare duboke rane... Kultura jednog božanstvenog četinara, učiniće od njega neveštog posmatrača i svedoka, nešto kao krupan primerak, pod milosrdnom zagonetkom sneveselom, a sve u ime čovečanstva celog...Pesnik traži reč na kraju radne nedelje, da se njome iznova dobro nasiti... I da je provuče kao kroz zlatne žice zvučnog života u govoru modrih reči bistrog potoka... Stvaranje vetra od reči, naprečac, da vredno zaseni večni objekat svoje loše sračunate žeđi... Reč zabacuje sreću današnjeg smisla, s nepoznatom nerazlučnom radošću, opet proključalog stiha... A mudrost da izađe iz krševitog tumaranja, kao bitka sa prilično otetim ništavilom trenutka, rođena ispod neba prostote plave i glatke, no ipak ne tako blagodarne i stvarne...Urođena reč jeste napuštala misao junaka u razgovoru plačevnom i izazivački smešnom, a sve pred voljenom ubogošću društva prostaka i divljaka...Svaki ubod reči kao da je na kredit uzet i nestane tako negde u dubini neplaćene članarine... Pokret reči peške, preko visoke šume, do momenta glasovitog Sunca svetla... Potpuni trepet muzike nad tiranijom klonulog duha, da se kristalizuje logičnim sledom prosvećene snage iz sada ne više zlonamerne kavge... Najneposrednije istine blage, postale su tiranije i neveselo društvo uvek pomisle da mi tobož prave... Od tuđeg režanja imam čelo grozničavo i svelo, sa nekoliko koraka grubosti i feudalne otmenosti duha, da njome ružnoću moje erudicije, bez ironije, a kroz plašljive ideale, možda ipak do sutra premosti...Prekinuta nemost reči, prikovana za tipično načelo ideje, s puno razloga opet rođene, namrgođene i zanavek cinične... Od jutrošnje strofe kamene pesme, smisao da ipak živi na iznenađenje... Klica mudrosti nije najjača reč u labavosti izrečena, oborenog izgleda, što u bezdane čudesa ljupko spokojstvo tera i drema... Kontrast dana u vazduhu stvaranja, zakopano posmatra do vrata, melanholiju vrline tog predela kraja... Varvari ukradoše moje najlepše psalme i na zgarištu varoši, neblagodarnom odvažnošću mržnjom kao da oveseliše dušu...
Нема коментара:
Постави коментар