Проћердати нисмо смели улудо ово наше време - време наглих промена, смелих обрта и још смелијих преокрета на горе, када казати исто постаје што и изговорити или рећи, само у овом садашњем тренутку да све постаде одједном тако одурно, одвратно и огавно... Ко нам је крив што нисмо могли бити тамо где је вазда био блесак, одсев и сев свих оних муња, кад тешко јесте, а снови постану као окрутни владар, тиранин и тиран, па онда тада сва његова сила, снага и моћ постане без одређеног облика и безоблична скроз... Овако мало, свега оволицко и сасвим довољно оволицно нисмо поклањали себе ни верно, ни привржено, ни одано, већ смо све подредили једној мирноћи псећег лавежа у ноћи... Под заставом и барјаком овог јутра, устали смо ко разбацани кипови и статуе по пољу Свемира... Осећам неку раскомоћеност и опуштеност, док исписујем све ово... Нека буде шта буде, сричу почетници, док прећуткују оно или-или... Пуштам стопала по стеновитом, кршевитом и каментом терену да активно делују и данас... Прескочила сам овсену кашу поднева, јер ту су превремени и рани сви моји покрети и ограничена кретања... Органом чула мириса посве безазлено, неискусно и наивно, тако ми Бога, везујем у свежањ жита, у тај кисели сноп, сваку заклетву и свако обећање, ја чије су речи данас примиле облик окастог кључа... Неодређено колико срећа протиче опет кроз све моје носиоце наследних особина, а ја дотичем суштином све темеље, базе и основе порозне моје... То је тај додир, то дотицање и тај доток речи, које слажем у ладице блаженства једне моје нирване... Немиран и несташан Дух, као маестрално велики губитник у свој својој унутрашњој мирноћи, металним оковима ојачава и срце, које тако без умора завршава своје ткање... И опет је и данас све кнап, све потаман - таман онолико колико и треба...
Нема коментара:
Постави коментар