Окружена птицама што су певале у зору ову, без замора и зазора, преузвишених уздаха душе, ткала сам молитву срца, ту прву јутарњу, Теби пред Небесима Твога нетакнутог мира, у простоти душе, вечним гледом ка Истоку твога незалазног Истока, који ме умива првим капима кише ове и росе миришљаве од ароматичног уља лаванде, као кроз радовање оно старо, што окусих прву лепоту светлости јутарње у најмирније молитвене стихије, ту песму ћутања и нечујног брујања, док Сунце кроз облаке израња да зрацима светлим огрне и гране, да кроз смирај дана заблиста, да својом топлотом ублажи, да милошћу зрака оснажи, да из захвланости преспаване ноћи испева све своје хвале мале, Теби Боже...
Нема коментара:
Постави коментар