Од тог времена, када сам престала гледати наивним погледом на одузете оне снове и сате, одузета и обузета и без тебе и без себе још од тада и сада - када сам учтивој и уљудној речи пристојности тек неке своје, тек тако мало по величини слово изрекла све овде, па ту ситну реч учинила и опчинила, неискусно и да сам образ застаклила прождрљиво, халапљиво и алаво и сада, уз узвик вајкања, сваким делом, парчетом и комадом овог срца преосетљивог и преораног тешким плугом дана, што као прва непозната у математици у мени још од синоћ клеца, то слово "икс" као кад ме убоде шљивина оса у срж, ја ћу прошаптати овај мук и проговорићу шапатом у јунску ову сву ноћ, простодушно и искрено као некада што умедох ја, ако лажем кувала се ко ова зелен, ко ово поврће у супи заљућеној тој, па још ужарена и усијана ко свемирска ракета при лансирању свом, па то кришом, потајно и тајно склизне у космоса ноћ, у ту безидејност црних рупа, у то одсуство идеја, кад рушим се и падам у блато, у сивкасто и помало сиво платно обавијам се данас ја, а тамо свира на углу октет тај свемирски састав од 8 музичара планетарних, а побожна песма псаламска заћути у мени, тако и на тај начин хемисфере ћуте, а ја начиним исечак и исек времена ниоткуд и ни са које стране, пристигла ти ниодакле, у свом том сићушном равномерном кретању похабане среће, као претоварена још од давнина, а само мало ћу да дремнем и дрекнем под папучом од ситних комадића кристала, попут нечега и ничега, као и све друге и остале бледости ове моје, извини ако сам ти одузела време...
Нема коментара:
Постави коментар