ТВОРЧЕ...

Данас, као да нећу моћи услед неке чудне немоћи - изрећи макар и нечујно сву ону непрозирну тугу и муку, 

без нарочитог поуздања ка Теби Творче,

без још довољно непросвећеног ума,

без бакље разумности нове,

где све само јесте ишчитавање давно дописаног,

па шта творим и говорим Творче,

шта грехопаду осуде ове да отмем - опет себе од Тебе,

шта да обновим и спасем,

шта да просветлим,

шта да опростим,

на чему да захвалим:

Ја лаж,

Ја тама,

Ја безизлаз,

Ја смрт,

Ја реч спечена на устима пре изречења,

Ја немилост,

Ја ужас,

Ја безвољност,

Ја кратер рана, који чељустима својим вапи још од рана,

Ја истргнуто ћутање, које више не следи ово досадно време...