Шуме тешке воде, жубором ових немилосних тишина данас, као рани болни сати, који неки тешки издисаји сипају, па потом сијају блистави и сјајни од своје патње, а све да ћутањем новим и овим, заиграмо погибељну игру пиштољем, што га зову сав тај руски рулет...
Као да опет нестаде оне старе приче, а ми остадосмо јалови у неплодности дрскога дана и данас, док ходам непомично по површини Месеца, као скиталица, као скитач и скитница док је и Сунце далеко...
Срце ми данас оковано и ровито, што туга га меко скувала ова, а уста су без моћи говора - нема, па напокон досетим се да имам чула за нешто веће, имам осећаје и осећања...
Размишљам и мислим, а душа ми блиндирана у заштићеном тешком оклопу, док река у мојим зеницама ромори и жубори налик јецају...
Ја се напијам на извору слане воде ту крај питоме слатине, а одсеченим крилима трчим ради замаха за новим скоком и хватам залет залуд, кад туга је проузроковала и дала повода данашњој тужној песми...
Нема коментара:
Постави коментар