САМА СТРАДАМ...

Срешћемо се 

када пшеница стане зрити, 

опијени сред Васионе 

и засијаћемо као свитац 

у свој тој тами поља, 

племенити и сами, 

у блиставом смислу погледа, 

што чезне за пламеном страсти, 

за оним јуначким жудњама 

у неслућеним дивљинама душе, 

створени само за победнички 

шапат тишине, 

као два модра вала, 

што камене стене бескрајно плаве, 

као сев муње у путиру нашег срца 

сливеног у једно, 

као откуцај моје душе 

на олтару твога нежног длана, 

међусобно замршени 

у светлуцави одсјај вечности, 

стежем рођење те питоме Среће 

и љубим те светим огњем душе 

вечно насмејана непознатим снагама 

ових обећавајућих осећања срца, 

као одблесак твога гласа 

у зени моје живеће туге, 

све док те са зебњом чекам 

и док ти се у безбрижном сну надам, 

док ти као кап јутрање росе 

на груди тихо падам, 

док од силине ове сама страдам...