Кроз песму твојих птица - посматрам и овај мајски дана на заходу, баш у онај смирај сата, када у мени све земаљско опет пресахну... Душа одједред зрацима оног светла мирисом своје моћи замириса, а плава језерска вода сву досаду одагна... Гледам освештане латице планинских трава, одјендом по снази од саме себе данас сам узвишено већа... Камене скулптуре по обали језерској именујем са блаженом пажњом и лик Твој стварам од сваке Искре осунчаног зрака... Дашак мудрости која се плавичастим зрацима беласа у гнезду борових шума, опет испуњава одаје мога срца... Тој шуми суштину причања изричем као сливену тишину и ћутање велико, пред чијим возљубљеним горским хладом, само Сунце потреса храбрости сигуран ход... У мени расте молитвени лахор и отварам вид тог новорођеног присуства Твог у зени мојој, тај зрак спознаје тражења тишине, док лежим на трави под премудром шљивом... Небеса плава миришу на зову... Радост птица у ваздуху, лет риба кроз воду... Врви премудрост од Живота и светла, ту где глас спасење досеже у тајанственој мисли непотребне речи у славу великог умирења бола... Воља коју вазносим до високих стена, док у мени светлост и лепота топлоте, осликају пејзаже угодно зелене и плаве... Твоја љубав која ме чисти, као хитрог лептира лепршавих крила, као зелембаћ под каменом, као стршљен јачи од свог отрова, као трпеза љубави и зрнца соли, којим смо надрастали срце...
Нема коментара:
Постави коментар