Sve što je gotovo i završeno nikad nije bilo savršeno...Jedino još sva moja Poezija ne sme biti gotova ili završena u meni... A šta ako ipak, bude tako???...Prepuna mi duša Poezije, ali kao da je još nepomična u meni, pa teško kreće i tek sleđeno izleće u noć svog velikog praska...Slušajte bluz, svirajte bluz...Mene možete slobodno poslati ili odbaciti u bilo koji deo sveta, na čitavih 5 kontinenata i tamo za mene bojazni nema, jer sam ja odavno stekla otrpornost, pa i odbojnost na sve, a naročito na ljubav...A kad u slast smažem sve moje trešnje, iza mene ostaće samo ispljuvci svih tih oguljenih koštica ili košpica svejedno...Hladna sena zaborava, mastilo plavom bojom otrovana, naiđe sa vihorom mesečine pune i tada obično svrati u moje 3 strofe od po 4 stiha, pa tako prskam i hrskam trešnje zrele i tek bojom krvi slatke isprskam slobodno vreme...Ko je pokušao jednom mene da slomi, neka zna da na kraju Ja njega ne samo da polomim i slomim, već poput groma i ognjenom vatrom zgromim...Tek što napišem danas i sada, ima mnogo bolji i jači odjek tek kada to isto pročitam posle prohujalih 365 dana...Večeras me više inspiriše ono što trenutno slušam, a gotovo malo ono što trenutno čitam...Svet poezije jeste prilično nemilosrdni muški svet u kome samo Pesnikinje Velike, naprave pravi pesnički dar mar...Pesnik slobode, sunca, kiše i vetra, radije bira da bude i maštar i sanjar, nego slepac ili stiho klepac...Sve što se opiše sa rečju "mala" od toga ne može nikad da zaboli glava...Jeste, Pesnici su "čudovišta mala" i teško svakom ko se sa njima ne obračuna onako kako to i valja... I kad bih samo reći smela: O, Desanka poželim da sam Tvoja čukununučica mala...Pesnik više i ne piše Pesme da bi njima pokazao ili tobož ukazao na one rane što su ga nekada zabolele ili na one reči kojima su ga nekada prekoreli, a niti da razotkrije svetu osećanja kojim su ga jednom davno sagoreli...Ja večeras ipsisujem onaj zaostali bluz u meni, modrim okom što dopire iz plave daljine, oslobođena pisanjem od njihove mračne kletve, pa kroz tišine srebrne ravnodušno pevušim trileme, bez žaljenja ili željenja preblistavih kapi kiše sa izboranog dlana nebeskoga svoda, tamo gde sreće veće neosteno izbegnu Mene kao najcrnjeg skota ili idiota...Ja učinim i činim sve što je do Mene i ove mesečeve mene, da "moji prijatelji" odu i pobegnu što dalje od Mene, jer ipak je vazda lepše bilo bez Mene...I džaba što je Pesnik jednom davno izvađen iz zemlje, kad ga ni rođena zemlja više prepoznati ne može...U meni se nastanila zima i tu onog starog plamena nema... Mene zatrpao smet strofa i nekih lepih poezija... U mom srcu hladnoća tinja i teško da više šta strasno ili strašno tu ima... Snežna belina čista u oku mi sija i dalje je zima, i sve više kao da u meni dobrih rima i ima...Možda je lepo kad te obuzme ljubavne vatre plam ili svetli pramen, ali Ja da takvom ljubavlju volim ili ne daj bože u paklu gorim: NEĆU!!!U jednom stvaralačkom trenutku rešim tek da sa apsolutno nebitnim svetom podelim svoju bledu senku, svoju sakupljenu bedu, svoju nagomilanu setu i svoju beleškama ispisanu svesku...Sve žedne i gladne možete prevesti lako preko vode ladne, no nikada i čoveka koji ima pamćenje izvrsno...Ja stojim na međi svoga nepomućenog vedra čela tu gde se sudare prošlosti senke sa zracima budućnosti tek neke i ja branim svoje međe i ja ne dozvoljavam ni prstom krivim da upiru na mene... Ja sam neustrašivi Vojnik koji brani do poslednje kapi krvi sve svoje otete i davno preorane međe...Kasno ste pročitali moju pesmu, kasno poslali kišu, kasno ukrotili Sunce, kasno podšišali oblak, kasno osakatili leptiru krila, kasno ugušili svica, kasno srušili dedinu štalu, kasno oteli njivu, kasno... Kasno ste otrov u pitanje sasuli, kasno podmetnuli nogu, kasno odronili stenu, kasno proboli srce, kasno iščupali dušu, kasno zamutili veru, kasno... Kasno ste izašli na megdan, kasno pogodili metu, kasno zaledili jezero, kasno u kavez zatvorili slavuja, kasno zadavili srnu, kasno spržili leptira, kasno... Kasno ste - učinili i uradili apsolutno sve...Ovu pesmu nađoh u kosmičkom gnezdu, iako je tamo ne ispusti duša pesnika što nebom luta i beše to onaj neponovljivi trenutak njegovog stvaranja, koji i ne meri otkucaje tamo gde vreme nadrasta tek prosečene puteljke... I ti putevi samo tvoji i te šume sa korenjem u oblaku, doneće ti kap mastila kraljevsko plavog iz kratera raščupanog... A ti ćeš u opijenosti delu sjati kao svitac u julskoj noći i biće to nenadmašan prizor svetlosti... Tako hartija na tvom kolenu mirišaće na ćutanje pisanja, tako da više nećeš roptati na umorne kopače što uvek senkama trče unatraške...Svi me pitaju kako sam, ali niko ne sačeka da odgovorim. Nemaju vremena...Iz čađavog sulundara neće bljesnuti iskra svetla...Kako je to strašan ljudski hendikep, kada sve imaš i onda shvatiš da iz nekog razloga dalje ne da ne umeš, nego da i sve hoćeš - ustvari ne možeš...
Нема коментара:
Постави коментар