HVALA...

Najuzvišenija ipak jeste ona Poezija koju Pesnik nikada na hartiju ne zapiše i što ostane samo prelivena misaona energija kosmička našem vidljivom svetu večno nepoznata...U dobrom sam raspoloženju i kad kiša u majsko veče pada, u dobrom sam ritmu dok bluz na radiju svira, u dobrom sam društvu dok u solilokviju stihove svoje stvaram... Poezijo, zato Tebi veliko HVALA...Poezije Muza i večeras na tvoje kameno srce nežne latice behara prosipa i tom mirišljavom biljnom rosom svežine ih umiva i kupa, pa na završetku pesme - lišćem života za beskonačnost vremena najtiše muzikom plavičastih stihova pokriva: Laku noć, besmrtni Ljudi...Gromovi će po nebesima višnjim ispisati najveličanstevnija početna velika slova i biće to kad se sve zbroji u jedno sazvežđe zvezdanoga jata, onaj akrostih u kome moguće biće čitati stihove neobične poezije jednog posve malog trenutka što u pregršt bluza stane i kao da svojom muzikalnošću ne misli da u proticanju svome iskričavom stane...I svaki novi udar groma pokazaće nezadovoljstva sliku svoju pravu i teško onome koga ta izvanredna muzikalnost ostavi ravnodušnim...U gnezdu moje misli večeras jedan grom večito budan čeka da u ime osećaja starih brižno sprži svakoga ko se na nežne planinske cvetove moga vrta opet reši nerazgovetno da napada u ime iskrivljenih tobožnjih ideala...I opet kroz moje vene poezije reka teče, teče, teče... i ta muzika u začetku plavom nema lošu nameru da bilo koju malu travku zgazi ili da opeče svraku... I opet mirno veče kroz čije tišine poezije reka teče, teče, teče... I tinjaju stihova vatre što ih zbratimiše svetovi iz prošlih vremena... I nepobitnost jednog kosmičkog gnezda odakle bez mnogo glasa tek zablesne reč ova jedna moja mala...Za moju večerašnju Poeziju, krive su trešnje...Ti si Poezijo nakalemila tišine vreme na onu biljku svežine što u srcu Velikog Svemira niti prolazi, niti sporo teče, a niti vene... Ti si očarala i oblačnosti neke tmurne sate i dosade... Ti si pregazila sve sokake i prašnjave bogaze... Ti si pobedila natovarene sete... Ti si nadvladala i prostor i vreme... Ti si ojačala svo kamenje i sve stene... Ti si prezrela izlizane sreće... Ti si preživela svako svoje buduće vreme...

O Poezijo moja iz kamena nikla

istočniče živi vedroga stiha što

te kroz rešetku srca prosejem

kao fino samleveno belo projino 

brašno od koga najdivniju proju

pečem i kao hranljive neke reči

pticama gladnim prospem pred

svako novo poetsko dobro veče...

O, Poezijo Sveta kako te volim, kako te volim, kako te volim do najširih nebesa... Poezijo čije me reči tako snaže i ovako nesebično odvaže... Pijem Poezije stihove i rime i svako davno prošlo zasvetlucalo pesničko ime... I čik da neko u svetinju Poezije svojom oštrom i neumesnom kritikom dirne...I biće to ponosna serenada, što i prkos po lepoti svoga netruležnog cveta rečju nadrasta i biće to večno ucvetala poetična grana, nesavitljiva, neprolazna, večito slobodna i mlada i bez ikakvih spoljašnjih rana, i biće bez lažnih jarana, biće kao isposnik surovi sama i nikada je i ni zbog čega neće zaboleti čukalj...Povređeno srce sasvim različite stihove prede, i meteorske kiše reči zbraja vešto, kao u riznicu drevnu, kad i odrveni vremena tok, bez izuzetka, bez poretka i reda, tu gde i strofa manje vredna svetlost pije iz cveta zaboravljenog suncokreta...Pesmu zaborava krojim makazama grbavog krojača, i oštricom tom ledenim slovima ispisujem kao svetom krvlju, zlatna slova neprikosnovenog nepostojanja, kao pod maglom tišine i ljubičaste daljine, gde i sonet više nije tu da priča o himeri nedostižnoj, pa ma bila ona i kap kiše u maju...Svetlost je poezijom obasjana... u granju tek prozeble reči gnezda svoja sviju... a misao neće da krene... da se otkine i zaleprša kao udar grom... i kao da misli pesme još plaču... i kao da nebo od modrine još kisne svoje... i kao da tišine začuđene stoje... i ne postoje...Sa dalekog plavog horizonta, šapatom talasa dopire do nas malih i zemnih eho onog pesničkog glasa što se sa kosmosom svetlucavim sjedinio kroz tišine nepregledne prostranstva i kao da time pokušava onu zaboravnost uspavanih tišina da proguta i žuborom podzemnih voda muziku ponoćnu u novu kišu slova pojača i ojača...U očuvanju svoga sopstvenog Ja, čovek vrlo često ne pronađe najvaljaniji način...Čovek kada ne bi imao pamćenje, ne bi ni bio u prilici (situaciji) da sebe stalno, iznova i iznova, muči prošlošću...Vrlo često mi se "učini" da u isćeđenoj krpi ima više sadržaja, nego u meni...Za posustalog čoveka, život nije nikad imao sluha, a još manje obzira...Životne oklonosti počesto nas "hendikepiraju", pa se saglasno tome sa tokovima života, sve slabije razumemo...