Više se može naučiti od jednog legendarnog gitariste, nego od svih propovednika i besednika celoga sveta...
I ovim je moja današnja bluzerska ekipa - sva na jednom divnom mestu...Zamisli da ti jedan bluzer - luzer pod prozorom otpeva: "Ja sam tvoj seronja, damo"... Prevod je pogrešan i treba da glasi: "Ja sam tvoj hladnokrvni čovek, gospođo"...Pesnik koji dugo ćuti, kad tad na hartiju svoju mora sve i da istrese, što se u priloženom da i videti... Unapred hvala na razumevanju...Pokrenulo me današnje sunce i srce... Ono zlatno sunce... Iz magle ucvetalo sunce i probudilo pesmu u meni... Obećanje lepog dana... I zraci odišu lepotom življenja... priroda opet lepo uzvraća... Pesnik rađa pesmu pre svoga buđenja... Idile nema... Kontrasti neki... I svaki deo dana sa sobom neke svoje čari i lepotu donosi... Pesnik pase, pesma nova raste...Podne sam provela na ostrvu... Sunce je grejalo... Najjače... Krupno... Prži, a more slano, modro, ljubičasto i stakleno kao moje žute perle oko mladog mi vrata... Ta ostrvska lepota se odslikava u dnu tirkizno plavičastog mora... Gledam blago talasasto more i stene... Zraka sunca preliva se u mom oku, a iznad azurnih nebesa jato galebova peva... Ambijent je ulepšan... Oseća se i miris riba... Miris morske soli dopire sa svih strana... Svetlost plava po meni pada... Sjajni vidik... I sve iskričavo od zemlje do nebesa... Energija sunčeve svetlosti... Opijam se lepotom i harmonijom svetom... Čula plešu uz muziku tišine... Desckripcija slavlja... I pesnik je moćan, jer je sposoban da unapred doživljenu lepotu još više unapred doživljajima svojim odrazi snagom svoga stvaralačkog genija i na taj je način otkine i pričuva od zaboravnosti i prolaznosti najdivnijih unutrašnjih snova...Šta ako iza sebe ostavimo one pesme koje nisu vrednosti neke trajne... ako ostavimo sve one kišovite majske prohladne dane... ako ostavimo večeri sumorne i umorne... ako ostavimo svo opalo i svelo jesenje lišće... ako ostavimo sve ljudske patnje... ako više ne obratimo pažnju na sunce ponosito... ako ostavimo sve pobede radovanja... ako ostavimo sve ponoćne tmine i tame... ako nemi ostanemo do rađanja novoga jutra... ako ostavimo sve dane...Nigde nije zapisano da pesnik svakom svojom pesmom treba ili mora da uliva veru u pobedu i neku novu borbenu snagu... Emotivnost i misaonost nisu uvek uslov za snalažljivost... Pokatkad se i pobeći iz pesme mora kao iz nekog logora... I trčati tamo gde se dlanom dohvataju oblaci, gde se kupa u zargljaju bistre reke i gde nas okriljuju granama najdivnije olistale breze... To je taj svet, ta sloboda, da sloga i ljubav ta...Ej, kad bi moje srce neumorno opet nekim čudom zaskočila pesma... i kad bi u moju krv doplovile neke čudne primese, ja bih ipak pisala mnogo lepše pesme... Pesma pesnika opija i samo je pesnik dosledan svojim osećanjima iz pesme... Pesnik je nepobedivo istrajan do nivoa svake svoje napisane vragolaste pesme...Zamisli da si pesnik koji piše pesme... i zamisli da te tvoje pesme čitaju ljudi puni mržnje, zlobni i nezadovoljni... I zamisli onda sve svoje opise nežnosti i sve ono na šta si kao pesnik ukazivao pažnju... I zamisli da umreš tako što zapadneš u mrtvo more pesimizma... i zamisli da si glup... I zamisli da si možda i još neotkriveni slikarski talenat... i zamisli opet one iste zlobne ljude... i zamisli da i ti nestaneš u tom njihovom zlobnom svetu... I zamisli da se više ničemu neraduješ što je istinski lepo... i zamisli kako oni mogu da budu tako zlobni... I zamisli koliko su očajni... i zamisli kako su uvek lažno nasmejani... i zamisli kako oni i dalje priželjkuju sve najbolje... i zamisli kako nema razumnih ljudi na svetu... i zamisli kako nema više nigde mesta za tebe... i zamisli kako je to biti prezren... i zamisli kako se ništa više ne poštuje i ne ceni...Pesnik kao pesnik ne može treperiti kosmosom sam... Neophodna mu je svaka njegova nova i naredna pesma sa kojom će podeliti dobro i zlo...Patetika ova moja jedna mala u sebi nosi dosta ponosa, prkosa i dostojanstva... i nostalgičnost i tugu u srcu... i vere se životu za vrat o proleću... I pesimizam ona nosi... i kad razmišlja i kad se misaono kosmosu obraća... I brižna je i vodi računa, ali je i zabrinuta... i nije više uplakana... I teška je i jaka... i treperi od tereta... i nemiri se sa sudbinom.... ima i nedostataka... Voli da poručuje i da bude hrabra... Izdržava teškoće i najteže trenutke kao da savlada... Voljna i uporna patetika ova moja jedna mala sa kojom se prebrodi ipak sve...Prazna sveska ostaje pusta - bez reči i slova... I pesnik je želeo da krene putem metafora i simbola, ali ga je stvaralačka smrt porazila na ovaj način koji zna da zaboli više nego živa rana... Toj svojoj želji stvaranja pesnik više nije bio u stanju da podari ni jedan jedini red... Ova sentimentalnost nije potresna nimalo... I to što pesma na hartiju neće mora da u sebi nosi neki mističan putokaz kuda i kako u najtežim trunkama nestvaranja pesnik ipak može položiti ispit iz najtežeg životnog ispita - Slobode... Vrhunski ideal - Sloboda, u kome se podjednako komeša ponos i razočaranje... Revolucija... Dirljivost opet neka... Velike Ideale - vole budale... Za velike pesme pesnici su žrtvovali sve i za pesmu i život su dali... Ili možda - NE!!!Kako pesnik preživi i doživi prazne redove svoje hartije, kako podnese ta stroga pravila neočekivanog ponašanja u pokušaju stvaranja bar još jedne bedne pesme... I nije li ovaj dovoljno izmučeni pesnik kao bačen u neki preduboki sneg da tamo maršira kroz smetove preko glave... Iscrpljeni lik i sve unutar njeg kao da iscrpljujućim silama deluje i rovari i potkopava upravo njega... Ostane li taj čovek iznad svega... I strofa dolazi, dolazi taj prvi stih, a misao neće i ne može da se pokrene... I je li pesma takva još ne otvorena opet iznad vlastite smrti... Ta praznina iscrpljujuće deluje i uništava, no čovek će uspeti ako pobedi samoga sebe... Hoće li pesnik svojom smrću pobediti prazninu svakog nemogućeg stvaranja i otvaranja... Hoće li to biti onaj trijumf visokih moralnih principa i načela...Nedostatak originalne ideje jeste sudbina ljudska strašna, pa moglo bi se kazati i od vihora bilo kojeg oblika ratovanja... Neumoljivo je to stanje duha, a čovek koji u bezidejnost zapadne živi svoje najteže trenutke, no ostati nesalomiv mora i treba čovek takav... I nema više opisa, ni prikaza... Nema dijaloga... Bezidejnost je težak ispit kojim se vazda proverava koliko je čovek čvrst i da li mu je nakon svega svest i savest iznemogla... Da li je dovoljno izmučen i kako li je ono što je prošlo i što prolazi preživeo... A kako li je nastavio što dalje da se lomata i bije sa avetima prošlosti i sadašnjosti... I zna li iko dokle će ta borba u budućnosti da traje...Pesnikov svet jeste svet žutih leptirova što lete kosmičkim lugom u kome se iskričavo ističe ona vrsta ponosa slobodarskog, baš tu gde pesnik budan i dalje sanjari... i tako pesma povazadn zbori o nekoj budućoj pesmi još neispevanoj i prati zlatnu žilu onog velikog slobodarskog plamena što niče iz ponosa... Pesnik takav i protiv vremena i ograničenog prostora preskače i preleće sva razočaranja, razaranja ili uništavanja... I stvara pesmu posve raspevanu nekim novim životom, gde se prepliću sve niajnse plave boje... I srećan je ovde pesnik ko jeste... I srećan je samo čovek koji je spozano uzvišeno, sveto i lepo bez prinošenja bilo kakve žrtve...Čovek se oprosti sa jednim poslom, ali ne i sa Životom...Nekada sam radila ono što volim, a danas radim ono što me mnogo boli...Budite dobri...Trčasmo trku sa današnjim danom, koji je nekoga oduvao, a nekoga bogme i sačuvao... Neko je stigao pre na cilj, no i drugi su došli doma... Sve u svemu sutra nas čeka vožnja nova i duga...
Нема коментара:
Постави коментар